Biljana Stepanović i Jelena Lengold – Razgovor

Utrnulo je razumno rasuđivanje
Jedna reč bi mogla da definiše skoro sve što mi smeta. Ta reč je nepravda. Dobar scenario bi bio da ipak doživimo mrvicu katarze.
Beograd, 3. decembra 2019.
Jelena Lengold je bivša novinarka koja je u jednom trenutku napustila sve i otišla u Norvešku, da radi kao projekt koordinator na Humanističkoj akademiji Nansenskolen. Piše pesme, priče i dva romana, Baltimor i Odustajanje, koje svakakio treba pročitati. Pored brojnih domaćih nagrada, dobila je i Evropsku nagradu za književnost. U javnosti je nema mnogo, ako pod javnošću ne računamo i tviter. Na toj mreži je oštra, ali uvek pristojna.
Dosta ste aktivni na tviteru i dosta kritični prema vlasti. Šta to vama toliko smeta?
– Jedna reč bi mogla da definiše skoro sve što mi smeta. Ta reč je nepravda. Mislim da smo svi osetljivi na nepravdu, bukvalno od rođenja. Meni je jasno da ovaj svet nije mesto na kome nužno vlada pravda i na kome dobro uvek pobeđuje zlo, ali ovoliku količinu nepravde ne pamtim u svom životu, a živim dovoljno dugo da to mogu da kažem.
Ima li nešto dobro što je ova vlast za ovih sedam godina uradila?
– Evo trudim se da razmislim o njima potpuno dobronamerno i, koliko je meni moguće, objektivno. Možda, recimo, nekim ljudima odgovara to što se evro drži ovako nisko? Ali čujem od ljudi koji se razumeju u ekonomiju da to nije prirodno i da će nam se taj nizak kurs evra u nekom trenutku osvetiti. Možda je Vučić u samom početku svoje vladavine imao dobre namere, možda, ne znam. Sećam se da je obećavao mnogo, obračun s kriminalom, uređenje zakona, nelegalnih objekata, ispitivanje sumnjivih privatizacija, put u Evropu, svašta… Zašto i kako mu se posle sve to izjalovilo, to je duga priča koju svi znamo. Lepše od ovoga vam o njima zaista ne mogu reći u ovom trenutku, i pored najbolje volje.
Citirali ste kako je Dmitrij Šostakovič, u romanu Šum vremena čekao da NKVD dođe po njega tako što je spavao obučen, sa spakovanim neseserom pored kreveta i rekli – ako se nešto ubrzo ne promeni, ovako ćemo i mi čekati da dođu po nas. Da li ipak preterujete?
– Možda preterujem, ne znam, ali štošta se nama ovde činilo kao nemoguće, a ipak se desilo. Ono ponašanje Miše Vacića u Šapcu mi je upalilo mnoge alarme u glavi. Zamislite kako su se osećali ljudi dok su oni tamo na ulicama pravili onaj vatromet i divljali. I evo prolaze dani i nedelje, a niko zvanično ne reaguje na sve pretnje koje je taj čovek izgovorio. Sad, da li je on autentična politička pojava ili je instruiran samo da nam odvrati pažlju od drugih afera, to možemo za trenutak da ostavimo po strani. Ali, u jednoj demokratskoj zemlji tako nešto ne bi bilo ni moguće ni zamislivo. Najgore je što većina ćuti, svi su u nekom strahu, svi misle šta je sledeće što će se desiti, i taj strah i neizvesnost polako postaju osnovna obeležja našeg života. A kad strah zavlada društvom, šta je to, kako se to zove?
Ali ipak, uprkos strahu, gde vidite sličnost ove vlasti i njenih metoda sa SSSR-om i NKVD-om?
– To je jedno strašno poređenje i veoma nerado ga iznosim. Ali pomislite ovako: ako imate u susedstvu ili na poslu nekog silnika koji je blizak sa režimom, vi naprosto znate da vas od njega ništa neće zaštititi, ni sud, ni policija, ni svet, ni nevladine organizacije, nema vam pomoći. Mogu da vas prebiju, mogu da vas muče neizvesnošću, mogu da vas blate po medijima, da dopisuju vašu biografiju, mogu da vas ponize i nateraju da govorite ono što ne mislite, da radite ono što ne želite, sve to već gledamo oko sebe. Može, jednostavno rečeno, da vas pojede mrak. U tom istom Barnsovom romanu Šum vremena postoji i deo kada Šostakovič, zbog straha, izda sve svoje principe, pošalju ga u Ameriku i on čita govor koji su mu dali, a u kome nema ni jedne jedine njegove reči i u kome mora da osudi svoje prijatelje i kolege. Gadi se sam sebi, ali čini to, da bi izvukao živu glavu. Ja sam bukvalno plakala dok sam to čitala. Šta mislite, koliko je takvih ljudi oko nas? Mislim da ih je mnogo, i svakim danom sve više. Prosto jedan sunovrat ljudskih duša, na svakom planu.
Da li je taj strah razlog što intelektualci, u većini, ovako zaglušujuće ćute? Čega se oni boje?
– Znate, mi ljudi uglavnom nismo rođeni za to da budemo heroji. Rođeni smo da živimo svoje obične male živote, da negujemo svoju porodicu, da čuvamo zdravlje, da čistimo kuću, da se šetamo i čitamo knjige… Nismo rođeni za revolucije, za probijanje kordona, za batine, za svu tu količinu odlučnosti koja se od nas traži u ovakvim vremenima. Mene zato ne čudi što se ljudi sklanjaju od nevolja. Prirodno je izbegavati nevolje bilo koje vrste. A ako uđete u klinč sa režimom, nevolje su vam zagarantovane. Znamo da je ponekad dovoljna i jedna nesmotrena rečenica, pa da vam se život pretvori u pakao.
Ali ako svi ćutimo, situacija se neminovno pogoršava? Lakše bi bilo kad bi više ljudi progovorilo?
– Jeste, postoji ta teorija da intelektualci imaju obavezu da govore. Ali postoji i jača obaveza svakog od nas da čuvamo svoj život, svoj fizički opstanak, svoju porodicu. U kom trenutku će ona viša, etička obaveza da nadvlada ovu prirodnu obavezu opstanka, to je stvar svakog pojedinca i ja nisam sklona da optužujem bilo koga zato što se kloni nevolja.
Dobro, ali čega se boje profesori Univerziteta koji nisu spremni da brane svoju akademsku čast i masovnije ustanu bar protiv plagiranih doktorata Osim onih malobrojnih koji se bune i makar potpisuju peticije?
– Pretpostavljam da nije lako staviti na kocku svoju profesiju i sve što je čovek uradio, a uopšte ne znate hoće li to uroditi plodom. Sve što sada bilo ko uradi, svaki iskorak, svako junačenje, sve je veliki rizik. Neki ljudi su na te rizike spremni, neki nisu. A činjenica da je to toliko veliki rizik nam samo potvrđuje do koje mere živimo u nedemokratskom društvu. U nekom normalnom društvu izdvojeno mišljenje bi bilo samo to što jeste. Ne biste time stavljali na kocku čitav svoj život. Meni je relativno lako, ja sam samostalni umetnik, uskoro ću ići u penziju, ništa mi ne treba i nikakvu poziciju ne čuvam, pa imam izvesnu slobodu da kažem šta mislim. Ali da radim u nekoj državnoj ustanovi, nešto bi stradalo, najverovatnije moj posao.
Vi ste spisateljica, ali ni pisci ne dižu glas. Zašto?
– Pisci su većinom toliko inertni u ovome svemu, da me to istinski žalosti. Nisam uspevala da okupim ni desetak umetnika, iz svih oblasti, kad sam pokušavala da se izborim protiv nekih nepravdi koje evo do današnjeg dana doživljavaju samostalni umetnici. Jednostavno, umetnici će radije da odu u Poresku upravu i da plate dug koji nisu napravili, nego da dođu na zakazanu pres-konferenciju i da dignu svoj glas protiv te nepravde. Kod nas nikako da se osvesti ta činjenica da mi imamo moć, ali da se ta moć manifestuje isključivo u našoj brojnosti.
Može li pisac u Srbiji uopšte da živi od svog pisanja? Čitaju li ljudi, ili samo odu na Sajam knjiga i to je to?
– Pošto je ovo časopis koji se bavi ekonomijom, ja ću vam reći konkretno. Kod nas su tiraži uglavnom hiljadu primeraka. Ako se recimo za godinu dana proda jedan tiraž, ja ću dobiti 10% od svakog prodatog primerka. Ako knjiga košta 700 dinara, ja ću znači za taj jedan tiraž dobiti 70.000 dinara. To je otprilike jedna mesečna plata. Pri tom, pisac koji za godinu dana proda ceo tiraž, može se u Srbiji smatrati izuzetno uspešnim piscem. Eto, to vam sve govori. Naravno da se od pisanja ne može živeti, to uspeva samo pojedinim piscima bestselera, ili ponekad, kad pisac dobije veliku književnu nagradu, ali i to je samo incidentna situacija u inače bednom životu svakog pisca.
Govori se da Vučića i njegov režim podržavaju i održavaju penzioneri i siromašni, neobrazovani, koje posprdno nazivaju „krezubom Srbijom“ i koji su im glasačko telo. Da li ga svojim ćutanjem ili tihom kolaboracijom ipak održava ova intelektualna Srbija? Da li su uplašeni ili na različite načine podmićeni?
– Ja imam penzionere i stare ljude u porodici i svesna sam nivoa njihovih zabluda. Gledam svojim očima šta im rade Pink, Hepi i slične stanice. Njih više nikad niko neće razuveriti, oni su jednostavno izgubljeni. Teško je, recimo, sa 75 ili 80 godina odjednom priznati da si tolike godine bio obmanjivan i manipulisan. Ljudska priroda je takva da će se radije držati svojih zabluda, nego da priznaju da su bili naivni, a u tim godinama. Zato je najvažnije da mediji postanu koliko-toliko normalni, pa da se barem neke malo mlađe generacije izbave, da nauče šta znači objektivno izveštavanje i mogućnost da misliš svojom glavom, da sam donosiš odluke šta ti se sviđa, a šta ne, da ne moraš da kalkulišeš. Najstrašnije što se ovde dogodilo je upravo to: ljudima je oduzeta, ili nekako utrnula, sposobnost razumnog rasuđivanja. Ja sam i sama, evo sa svojih šezdeset godina, zapanjena koliko može da bude razorna ta sposobnost medija da oblikuju svest velikog broja ljudi, u bilo kom pravcu. To je jedna istinski zastrašujuća stvar, u rangu nekih SF romana za koje smo mislili da će ostati samo u koricama knjiga!
S druge strane, Aleksandra Vučića očigledno jako frustrira to što ga kulturna, pristojna Srbija nikad nije prihvatila. Na prste se mogu izbrojati oni koji ga javno podržavaju. Zašto?
– Vučić svoje pristalice dovozi autobusima na mitinge, pravi privid popularnosti, i onda, bez imalo srama, stane za govornicu i kaže kako je ganut i iznenađen koliko ljudi vidi na trgu. Pa kako je iznenađen kad ih je sam tu doveo? Koji je to nivo obmane? Da li on folira samo nas, ili pomalo uspeva da isfolira i samog sebe, to mi je misterija. U svakom slučaju, jasno je da mu bolno nedostaje podrška istinskih, autentičnih ljudi. To se vidi svaki put kad izgovori „lažna elita“. Ta fraza je njegovo kiselo grožđe. Sve bi dao da bude makar malo priznat od te „lažne elite“, ali kasno je. Toliko nas je dugo ponižavao na sve načine, da je sam porušio sve mostove između sebe i ljudi koji su ostali pri zdravom razumu.
Koliko će situacija da se poboljša i promenom vlasti? Ili je naše propadanje toliko duboko i sveobuhvatno, da to već postaje civilizacjsko pitanje?
– Promene i veliki preokreti preko noći sigurno nisu mogući. Mi smo već sada u tolikom civilizacijskom zaostatku da naši ljudi više ne umeju da otključaju hotelsku sobu kad se slučajno zateknu u inostranstvu, ne umeju sami sebe da čekiraju na nekom velikom aerodromu. Mi živimo zaleđeni u vremenu od pre trideset-četrdeset godina, a svet je otišao daleko u međuvremenu. Tako da, sve i da se desi neki najbolji scenario, mi ćemo još dugo kaskati. Ali život ima svoje misteriozne puteve i ti zaostaci se ipak nekako nadoknade. Samo kad bi nas malo pustili da živimo normalno, mislim da bi se neki optimizam ipak vratio među ljude. Nagon za životom je jak i nekad su zaista i najmanji pomaci dovoljni pa da počnu da se dešavaju dobre stvari. Ovaj režim je iz svih nas izvukao najgore, neki drugi će možda iz nas izvući nešto bolje.
Vidite li sada spas?
– Da, zaista mislim da smo na tom putu. Koliko blizu – ne znam, ali sam sigurna da je ovaj režim došao do nekih vrhova svoje dekadencije i sada je prosto prirodni proces da počne da se urušava. To je tako vazda bilo, pa će biti i sada.
Šta biste, da vas slušaju, savetovali vlasti, a šta opoziciji?
– I za jedne i za druge imam isti savet: nemojte, ljudi, više nikad ništa raditi u dilu sa Ivicom Dačićem i SPS-om. Pustite ga neka nestane sa političke scene potpuno i zauvek. Ako malo razmisle, i jedni i drugi, shvatiće da sam u pravu.
Pa zar je baš Dačić, od svih, najveće zlo?
– Možda nije najveće zlo, ali bez njega ovo zlo koje imamo ne bi moglo da bude tako veliko.
Osećate li nekad uzaludnost svega što govorite na tviteru? Srbija uglavnom ne zna ni šta je to, tako da dopirete manje-više do istomišljenika.
– Tviter jeste za nas neka vrsta ispovedaonice i bokserske vreće gde istresemo sve svoje nemire i ljutnje, ali sam takođe sigurna da taj isti Tviter i te kako nervira našeg autokratu. Jer to je nešto što ne uspeva da cenzuriše, a voleo bi sve da cenzuriše, i da sve potčini svojoj volji i kontroli. Da u čitavoj Srbiji postoji samo jedan jedini čovek koji neće da glasa za njega, i taj jedan bi ga nervirao. I zato što je takav, nezreo i bez volje da ljudima dopusti istinsku slobodu duha, zato i neće ostati upamćen kao veliki vladalac, što bi on iznad svega želeo, već kao diktator, cenzor, manipulant i ko zna šta sve još, to ćemo tek videti u raspletu.
Da li društvene mreže paradoksalno ipak služe da otupe pobunu? Ljudi se tu izjadaju, isprazne i ne idu na ulicu.
– Naprotiv, mislim da nam te mreže daju snagu, osećaj povezanosti, daju nam informacije onda kad su najpotrebnije i, što da ne, daju nam i preko potreban ventil. A kada dođe trenutak da ljudi zaista u većem broju izađu na ulicu, ne brinite, izaći će.
Ali ipak, u doba interneta i globalne slobode govora, mi imamo najžešću medijsku manipulaciju i pritisak koji pamtimo. Kako to?
– Sve je uvek u paradoksu. Putovala sam u neke bogate bezbrižne zemlje gde omladina pati od nedostatka smisla, fali im borba za život, jer im je sve obezbeđeno. Svet je, uz pomoć interneta, naizgled tu, u našem dvorištu, a ipak je provincijalizam uma veći nego ikada. Prevelika ponuda sužava našu želju da biramo. Ja imam trista kanala na televizoru, ali gledam samo dva ili tri. Hoću reći da je izobilje uvek samo privid. I da suština nije u tom izobilju, već u pravilnom izboru onoga što je čoveku zaista potrebno. Internet je to izobilje koje pravi privid slobode govora. A ko vas čuje i da li vas neko čuje, to je sasvim drugo pitanje.
Kako mislite da će ovo u čemu živimo da se završi?
– Iskustvo me je naučilo da, kako god da se završi, mi nećemo doživeti ni katarzu ni satisfakciju u onoj meri koliko to želimo. To se uvek nekako ispumpa, neko zbriše, neko se izvuče, neko se preruši, neko se dodvori, i malo šta ostane da vam nadoknadi vreme koje ste izgubili. U pitanjima istorije ne postoji naknada za pretrpljen bol, ne postoji mogućnost da nekoga tužite za štetu koju vam je naneo time što vam je pojeo decenije života. Ali, svakako sam sigurna da će se ovo završiti. Sada smo u nekom od završnih činova. Verujem da ćemo videti još svašta, verujem da će režim svoja najjezivija lica pokazati baš u završnim momentima, jer to nisu ljudi koji će se lako predati. Ali, kad počnu da padaju, urušiće se brzo i lančano svi, samo da neko konačno izvuče tu jednu ciglu.
Šta je dobar scenario?
– Većina ljudi bi na ovo pitanje odgovorila da je dobar scenario da sve prođe bez borbe i bez žrtava. Ja mislim, nažalost, da smo svi već sada žrtve, pa je takva jedna želja svojevrsni oksimoron. Žrtve su već pale, već su nam poprilično uništeni životi. Tako da, što se mene tiče, dobar scenario bi bio da ipak doživimo mrvicu katarze, da odgovaraju svi koji su krali i varali, da narod makar malo oseti da se i drugi tas te vage pomerio. Bilo bi to makar malo olakšanje u ovoj nepreglednoj nepravdi koju tako dugo živimo.
Razgovor Biljane Stepanović i Jelene Lengold za magazin Nova ekonomija.

Source: Портал за културу Југоисточне Европе SEEcult.org (http://www.seecult.org)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »