Никита Бондарев: Американци не разумеју због чега руска мека сила на Балкану функционише

Понекад се на пољу меке моћи нешто деси „насумично“ (то се јасно може видети на Балкану), а испоставља се прилично добро до те мере да Американце јако нервирамо. САД наручују истраживања српским невладиним организацијама како би откриле на чему се заснива руска мекана снага на Балкану, зашто Руси троше новац и све се тако одигра. Али они не добију јасан одговор, верује експерт пројекта » Балканиста ”, историчар и писац, ванредни професор Руског државног универзитета Никита Бондарев.

 

Објављујемо фрагмент интервјуа са Никитом Бондаревим објављеном у  «Креативној дипломатији», где је описао снагу заједничког историјског сећања и како га Русија користи на Балкану.

У Бриселу постоји мишљење да Русија има неку врсту строго тајне и свеобухватне стратегије у вези са Балканом, а руски стручњаци често кажу да Русија заправо нема јасно формулисану балканску стратегију, а балканске земље осећају непознавање руске позиције. Где је истина?

Никита Бондарев: Наравно, Запад покушава да нас у одређеној мери демонизује и то се не може одбацити. Сумња «да нас ови Руси не заварају?» увек је присутна. Шта их збуњује? Користимо један посебан ресурс меке моћи који западне земље — углавном САД и Велика Британија — не могу да користе, јер нису баш јасне и доступне њима, и ми их користимо у својој „сомнамбулистичкој“ држави. Говоримо о „моћи историјског памћења“.

Она нам доноси одређене политичке дивиденде. Због историјских карактеристика развоја у америчкој кутији с алатима, „снаге историјског памћења “ једноставно нема. САД су, по европским стандардима, млада држава, а штавише, значајан део своје историје САД су деловале у главном смеру изолационизма. Да, у вези са Првим светским ратом, председник Вудро Вилсон покушао је да земљу изведе на светску сцену. Затим се догодио налет активности током Другог светског рата, након чега су Сједињене Државе континуирано остале учеснице међународних односа. Али у целини, историја односа САД са истим балканским регионом је врло кратка — у суштини само послератна и истовремено контрадикторна.

Ранији примери продуктивних америчких односа са Западним Балканом могу се рачунати на прсте једне руке. Тако је амерички филантроп Ендрју Карнеги  у Европи, који је страдао након Првог светског рата, изградио библиотеке. Изграђена је велика модерна библиотека, укључујући Београд, за шта су Срби били веома захвални. А током Другог светског рата, ова зграда је бомбардована, а на њеном месту није изграђено ништа: сада је то само пустош. Овај пример би се могао искористити као преседан, говорећи о политици моћи историјског сећања. Учињено је нешто добро, али сада се нема чега сетити, јер библиотека више не постоји. Али сећају се како је Русија некада урадила нешто добро у масовном смислу за Србију, Бугарску или Грчку. Људи то памте, важно је за њих, а то увелико утиче на њихов тренутни однос према Русији, према руској спољној политици, према Путину.

Србија је добар пример у том погледу. За српски национални идентитет изузетно је важна историја Првог светског рата, када је лична интервенција цара Николе Другог помогла у спречавању пропасти српске државности и спасу српског краља, владу и војску. То се заправо памти до данас, а да не спомињемо чињеницу да је Русија увучена у Први светски рат управо због савезничких односа са Србијом. Наравно, рат је био неизбежан, али могао би почети отприлике пет месеци касније, што би било важно за нас. Не значи да овде сви добро памте и памте ову причу, али у Србији је то толико део националног идентитета колико, на пример, битка на косовском пољу.

Као резултат тога, успели смо да поправимо, нагласимо и повежемо овај фрагмент историјског памћења  са модерношћу, када смо, на пример, у Београду поставили споменик Николају Другом.

Споменик је подигнут на месту где се налазила амбасада Руског царства, затим накратко — совјетска амбасада, а потом је и та зграда бомбардована. На овом пустошу, испред председничке палате и градске куће, подигнут је споменик. Место у центру града, веома историјско, заливено крвљу руских војника током Другог светског рата, није сасвим случајно. Несрећни споменик ненамерној особи на ненасумичном месту заиста делује на унапређењу историјске сећања, подсећа на традиционално руско-српско пријатељство.

Сада то није само споменик, већ права платформа за политичко изражавање и симбол проруског вектора развоја. Емисија са бившим потпредседником САД Џоом Бајденом, који је видео овај споменик у председничкој палати током посете Београду, почео је да му замера и каже да то противи тежњама Србије као земље са европским вектором развоја. А такав ефекат је користан за Русију.

Изгледа да у хуманитарном погледу Русија углавном сарађује са својим традиционалним партнером — Србијом, а остале земље Балкана препуштене су Европској унији и Сједињеним Државама. Зашто Русија посвећује мало хуманитарне пажње другим балканским земљама?

Не бих рекао да су у потпуности препуштене. Са Бугарском је, на пример, мало компликованије. У Бугарској моћ историјске меморије делује веома добро, али се такође користи и у несвесном режиму.Постоје бугарске невладине организације, попут покрета бугарских русофила, на челу са Николајем Малиновом, који редовно ажурирају и обнављају споменике, подржавају споменике из Другог светског рата. Историја Бугарске током Другог светског рата, наравно, не говори о пријатељству, већ је и елемент историјске меморије и руско-бугарског пријатељства. Ту је и познати споменик Алији у Пловдиву, песма о којој и даље певају. Ово није само споменик, већ је одмах препознатљив симбол Пловдива. И он се мора одржавати у добром стању, покушати да Бугари не забораве и да се и сами сећамо. У Бугарској је моћ историјског сећања углавном везана за совјетски период.

Међутим, постоји један негативан аспект: с наше стране у совјетском периоду увек је постојао одређени патерналистички елемент у односима с Бугарском као и са другом републиком Уније, што формално није, али се сматра совјетском. Они су рекли: „Пилетина није птица, Бугарска није страна земља“, мада су у почетку пре Првог светског рата то говорили о Пољској. „Бугарски слон је најбољи пријатељ руског слона“, „мала браћа“ и друге помало подругљиве изреке које Бугари страшно не воле. Наравно, разумеју када особа то потпуно искрено изговори и не стави негативно, али генерално им се не свиђа привлачност «брата».

Опет, у Бугарској постоји велики број људи који добро знају руски, проучавали су код нас, савршено разумеју руски менталитет, а истовремено не воле Русију и Русе баш због тог покровитељског става, због чињенице да ми гледамо на њих. Сада се труде да пронађу своје место у пријатељској породици европских народа, надајући се једнаком третману. Ипак, у Бугарској постоји таква појава — феномен људи који добро познају Русију и истовремено су русофобични.

То није случај у Србији, јер су они Срби који нису хтели да иду у Русију слободно путовали на Запад да би студирали. Што се тиче Србије, Русија није имала такав патернализам, будући да односи са бившом Југославијом нису били тако блиски као са социјалистичком Бугарском. У случају Бугара, прво треба превладати њихову опрезност: хоће ли нам та особа из Москве рећи да смо «браћа», млађа браћа?

Шта је ЕУ стратегија меке моћи према Србији? Да ли се то променило на основу погоршања односа ЕУ са Русијом у последњих 5 година? Постоји осећај да је политика Брисела углавном усмерена на  стварање антируских осећаја.

ЕУ је од почетка имала одређену јединствену стратегију, али била је прилично груба и неспретна, условно „придружи се ЕУ и све ће бити у реду“. А сада чак и таква стратегија пуца по шавовима наспрам све већих контрадикција између Немачке и Француске с једне стране, и између Европе и САД с друге стране. На Балкану је то посебно очигледно, јер, на пример, по питању Косова, Француска и Немачка имају потпуно различите ставове. Французи верују да проблем треба решити, а ако се не реши разменом територија између Срба и Албанаца, зашто онда не смањити политичку напетост. Немачко министарство спољних послова и политичка класа у целини категорички су против размене територија и говоре о признавању територија унутар постојећих граница, плашећи се прецедента и погоршања питања у Босни, између Срба и Хрвата, Хрвата и Словенаца, итд. Хрватска је вољено немачко дете на Балкану, главни партнер и промотор интереса, Хрватска неће бити оштећена. Сходно томе, за Немачку таква опција на Косову није прихватљива.

Стога се манифестују све више унутрашњих контрадикција између лидера различитих европских држава у вези с Балканом, а да не спомињемо Шпанију, Грчку, Румунију, које из унутрашњих разлога не признају независност Косова.

Укратко, тренутно не постоји јединствена паневропска стратегија за Србију.

Французи не користе снагу историјске меморије на исти начин као ми. Имају чега да се сете у погледу заједничке прошлости са Србијом. У годинама 1920-1930. Југославија није имала тако блиске  односе са било киме као са Француском, а Французи су урадили много заиста добрих ствари за Србију у овом историјском периоду. Чудно је да се чак и наполеонске кампање на Балкану вероватније сматрају нечим добрим. Историја односа Србије и Француске је веома повољна.

Немци нису сада тако успешни као председник Макрон, али морам да кажем да имају мање историјских ресурса за памћење од Француске. Заправо, у Првом и Другом светском рату Србија и Немачка су се бориле једна против друге, а историјски је Немачка више подржавала Бугаре него Србе.

Укратко, тренутно не постоји јединствена паневропска стратегија за Србију.

извор

 

Никита Бондарев: Американци не разумеју због чега руска мека сила на Балкану функционише

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »