Како је Путин највећу државу света са ивице распада вратио међу најмоћније на планети

Велику мисију спасавања Русије од свеопштег хаоса и распада, који се могао претворити у грађански рат, Владимир Владимирович Путин је почео пре две деценије, 9. августа 1999. године, када је именован за вршиоца дужности премијера Руске Федерације.

Владимир Путин (фото: Лола Ђорђевић)

Интуиција није преварила оронулог и здравствено скрханог од алкохола Јељцина да, ипак, одабере правог човека за ову мисију. Тог топлог августовског дана, Јељцин је пред ТВ камерама саопштио да је одабрао свог наследника. А 16. августа 1999, кандидатура је у Думи прихваћена. За то да Путин буде премијер гласала су 233 посланика, 84 их је било «против», а 17 уздржано.

Јељцин је дуго тражио наследника, обећавао је своју фотељу многим губернаторима и министрима, међу којима је био и сада покојни Борис Њемцов. На место председника владе Русије, пре Путина, од маја до августа «на пробном раду» је био човек такође из обавештајно-полициске елите — Сергеј Степашин.

Али, Јељцин је у Бели дом довео Владимира Путина.

— Кроз годину дана ће бити председнички избори. Одлучио сам да кажем име човека који је по мом мишљењу способан да консолидује друштво ослањајући се на најшире политичке снаге, да настави реформе у Русији и који је способан да окупи око себе те којима у 21. веку предстоји да обнове велику Русију. То је секретар Савета безбедности, директор ФСБ Русије Владимир Владимирович Путин — казао је Јељцин.

Прво путовање Путина као премијера било је у Магнитогорск и Орембург, где је дуго разговарао са радницима. Чиновничкој врхушци у тим градовима посветио је мало времена, што је код њих изазвало шок.

Путина је заиста дочекао тежак посао. Русија је била у тешкој економској ситуацији, трајао је рат на Кавказу, гинуло се не само у Чеченији… У Дагестану су терористи кренули у освајање планинских села. Путин је био енергичан, и до 15. септембра терористи су били у потпуности истиснути из Дагестана.

За врло кратко време успео је да придобије симпатије грађана, па је у марту 2000. први пут изабран за председника Русије. Главни задатак му је била борба са сепаратистима. Он је тада уверио већину народа да жели да сачува Русију у границама које је наследио од свог претходника.

Прави резултати његовог труда постали су видљивији у другом мандату. Један од Путинових најмудријих потеза је било саопштење упућено олигарсима да ће сви имати једнаке шансе за рад и да морају да плаћају порезе држави у реалним износима. То је довело до сукоба са већином олигарха, који су до тада улазили у Кремљ кад год су хтели, јер су помогли Јељцину да, онако болестан, победи лидера комуниста Зјуганова. У знак захвалности, Јељцин им је попуштао…

Кад је Путин натерао олигархе да плаћају извозне царине на сировине на основу њихових цена на светском тржишту, почела је брзо да се пуни државна каса, па је одлучено да се што пре врате стари дугови, како Запад не би могао да уцењује руководство Русије.

Дефинитивно су се односи са Америком покварили после августовског рата 2008. у Грузији. Амерички војни инструктори су наговорили председника Сакашвилија да крене у ослобађање Јужне Осетије и Абхазије за време Олимпијаде у Пекингу.

Премијер Путин се под хитно вратио из Кине и јавно је подржао председника Медведева у томе да се одговори жестоко на грузински напад на руске миротворце. За четири дана, Сакашвили је морао да капитулира.

Из тог краткотрајног рата руско руководство је извукло поуке и одлучило да направи озбиљан програм модернизације армије. Путин је схватио да ће Запад, а пре свега Америка, поштовати Русију ако она буде имала моћну армију. Наравно, Путин није хтео да понови грешку да се упушта у трку у наоружавању која је финансијски исцрпила СССР. Одлучено је да се иде на асиметричне одговоре, са циљем да руска армија буде способна и ефикасна, а да њени трошкови не угуше привредни развој и не смање стандард грађана.

Армијска реформа и модернизација руске војне технике су велики Путинови успеси. Захваљујући томе, на Западу никоме не пада на памет да насрне на Русију.

Када је Русија ојачала економски и војно, поново је постала респектабилна држава.

Путин је на међународним скуповима, а не само код куће, почео отворено да критикује Запад и да говори оно што мисле лидери малих држава али не смеју јавно да кажу. То је један од главних разлога раста популарности Путина у целом свету.

Ма ко шта мислио, Путинов успех је и повратак Крима Русији. Мада је становништво Крима стално изражавало жељу да се после распада СССР-а врати у састав Русије, на то ни Јељцин ни власт у Кијеву нису обраћали пажњу. Тек 2014, после преврата у Кијеву, на Криму је одржан референдум на коме су се грађани великом већином изјаснили да желе да живе у саставу Русије. Полуострво се вратило матици без испаљеног метка.

Уследиле су многобројне западне санкције, које су нанеле штету Русији, али нису добро прошле ни западне земље, јер су уследиле контрасанкције. Једно је сигурно — у Вашингтону желе да Русију држе у «вечном шаху». Међутим, у Западној Европи све је више оних политичара који упозоравају на то да због санкција њихове земље имају велику штету.

БИО ЈЕ НЕПРИМЕТАН

До именовања за премијера Путин није био међу оним политичарима који су често били у медијима.

Тек кад је постао председник Русије, о Путину је руска, а затим и светска јавност, сазнала много детаља, од детињства па до рада као обавештајца у Дрездену и, касније, у Скупштини Санкт Петербурга, где је политички занат пекао уз губернатора Анатолија Сопчака.

Бранко Влаховић

http://www.novosti.rs/

Како је Путин највећу државу света са ивице распада вратио међу најмоћније на планети

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »