НАТО против Србије: „Политичка колатерална штета“

„Ханс-Петер Криман објашњава зашто је црвено-зелена коалиција 1999. учестовала у рату НАТО против Србије“, пише Франциска Аугштајн за Зидојче цајтунг у свом приказу Криманове књиге „Политичка колатерална штета“.

„Рат на Косову», пише између осталог Аугштајнова, „није био одобрен у Савету безбједности и зато се коси са међународним правом». „Баш у том рату је, први пут после Другог светског рата, учествовала и Немачка. То је морало да се допадљиво презентира грађанима.

Зелени министар спољних послова Јошка Фишер, који је америчкој министарки спољних послова и хард-кор милитантној Мадлен Олбрајт тако рећи седео у крилу, већ је био показао да не преза од поређења са Аушвицом. По други пут у неколико година најавио је: ‘Никад више Аушвиц’. Ваљало је заштитити косовске Албанце, сматрао је Фишер.

Министар одбране Рудолф Шарпинг (СПД), осећајан човек, насео је на причу о такозваном ‘Плану поткова’, према којем је Милошевићева влада хтела да опколи и протера Албанце са Косова.

План је био манипулисана конструкција – тако лоше фабрикована да га је локални лист Хамбургер абендблат раскринкао као фалсификат (план није био сачињен према српској ортографији).»

„Хамбургер абендблат је својевремено изнео претпоставку да је једна заинтересована страна проследила ‘План поткова’ Немцима.

Ханс-Петер Криман додаје: врховни заповедник НАТО за Европу није имао појма о томе (…)

Њемачка влада је била на ратној стази. Пошто је њено становништво морало да учествује у томе, надлежни политичари су веровали у све ужасне приче: концентрациони логори за Албанце, распорени стомаци трудница. Лагање је једноставније када замишљате да говорите истину.»

„Ханс-Петер Криман је рођен 1977. Он је потпуковник и ради у Центру за војну историју и социјалне науке Бундесвера у Потсдаму. То обавезује на објективност. Његова књига о рату на Косову је написана са допадљивом акуратношћу и прецизношћу.

Рецензенткиња је војну акцију НАТО против Србије од почетка сматрала за грешку (Франкфуртер алгемајне цајтунг од 2. јуна 1999.)»Након кратке историје догађаја у земљама на Балкану после распада Совјетског савеза, ауторка пише да се 1996. појавила албанска УЧК – она је „провоцирала српске снаге безбедности где год је могла. Њен циљ: спајање свих подручја на којима живе Албанци.

Срби, незаинтересовани за деескалацију, брутално су узвратили ударац, не правећи при том велику разлику између бораца и цивила. Тако је на Косову почео грађански рат. Пошто је Косово већински насељено људима албанског порекла и пошто је Милошевићева војска била јача од УЧК, Албанци су бежали у европске земље. Међународна заједница је била ужаснута. […]

„Криман детаљно описује шта се после догађало. НАТО, ЕУ, УН, САД – сви су они хтели да окончају тај грађански рат. Али, питање је било — како? С обзиром на то да је Немачка до лета 1998. примила 140.000 избеглица, није хтела још више тога. Председник САД Клинтон је код куће био потпуно заокупљен тиме да умањи значај сексуалне афере са једном практиканткињом.

Криман каже да је њемачка Влада била та која је предложила да се изгради «уверљива војна претња». Немачко министарство одбране је било против тога. Ни Пентагон то није сматрао добром идејом. Јер ко прети војном силом тај мора да буде спреман и да је употреби.»

„Америчком војном руководству је било стало да се покаже кредибилност. Русија је била против тежње албанских Косовара за независношћу, јер влада није хтела преседан: када би Косово постало независно, и Чечени и други би то могли да захтевају.

Немачки канцелар Герхард Шредер је хтео да покаже да СПД и у спољној политици треба схватити озбиљно. А министар спољних послова Фишер се код Мадлен Олбрајт, чији су родитељи баш као и Фишерови живели у Источној Европи, се осећао врло пријатно.»

„Немачка влада у ствари није хтела рат. Али, пошто га је подстакла, Американци су се захуктали. Отада је било јасно да Немци више немају шта да кажу. Пошто Русија није хтела да да сагласност за рат у Савету безбедности, у Вашингтону су мислили: хеј, то је неважна регија, тамо може да се води један неважан рат, па ако то успије, створен је преседан за ратовање без сагласности Савета безбједности.» […]

«Били су преговори. Они нису донели ништа. Милошевић је остао неувиђајан», пише Зидојче цајтунг.

Madeleine Albright und Joschka Fischer

 

„24. марта 1999. почели су ваздушни напади НАТО.Немачки политичари су учинили најбоље што су могли да добију подршку грађана за то. Говорило се и о бебама које су Срби до смрти ударали о дрвеће или зидове кућа. Изгледало је да је рат неопходан.» […]

„Да ли је тај рат заиста био неопходан? Пошто је Геншер 1991. признао изјаве о независности Словеније и Хрватске, и други народи Југославије су се осетили овлашћеним да учине исто.

Може се замислити да је Геншер донио своју одлуку у јединству са канцеларом Хелмутом Колом, да би сада испитао колика је међународна моћ Немачке, пошто је уговор ‘2+4’ сада од ње начинио независну земљу. Но, то је напросто спекулација која је у оптицају. За случај – који није вероватан – да је тачна, САД су врло брзо показале ко је газда у кући», пише, између осталог, Франциска Аугштајн за Зидојче цајтунг.

Приредио: Саша Бојић

https://www.dw.com

НАТО против Србије: „Политичка колатерална штета“

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »