Пеђа Вукић – Ходајући архив српског памћења

Упознали смо се турбулентних деведесетих једног Бадњег дана пред Цетињским манастиром над којим се као и данас надвијала претња разуздане руље да протера српско свештенство из једне од највећих српских светиња.

Покрет за вртање аутокефалности налагао је бадњаке испред Дворца краља Николе.

Кренуо сам да забележим шта се тамо догађа. Најавили су долазак Илије Абрамовића, рашчињеног монаха Антонија из Америке.

“Немој да идеш тамо, то је банда ожулиће те неко ако те препознају”, упозорио ме бојажљиво Пеђа Вукић, ходајући архив српске историје.

Нисам ни слутио колику ће буру десетак година касније изазвати мој интервју са Пеђом у Дуги и да ће њега та мржњом ослепљена банда “ожулити”.

Пеђу су, након објављивања интервјуа, пресрели и испребијали, бивши рукометаш Ђукановић у то време посланик ДПС-а и његови пријатељи.

Болеле су ме и данас ме боле те батине које је добио један тихи човек чији грех био што је продро у психо ментални понор Цетиња.

Што је показао прстом на клицоноше мржње чији је учинак у антисрпској хистерији успео да опогани град чији топоними најречитије говоре чији је био и чиме се дичио.

Пеђа је том приликом набројао десетак имена јуришника на Цетињски манастир. Крши које су бацили на светињу вратили су им се као бумеранг. Сви су недуго потом скончали на начин како су се и понашали. Сурово и насилно.

Ја и Пеђа смо постали још ближи и не само да сам изгубио пријатеља већ и базу историјских одредница богату ризницу докумената које је Пеђа чувао у глави. Последњи пут ми је за једну тему из главе издекламовао двадесетак наслова старих од педесет до сто педесет година. Пеђа Вукић је био ретка и нажалост не искоришћена ризница знања, фанатични заљубљеник и повијесни истраживач истине, мајстор сравњивања факата увек спреман да чињеницама утемељеним у релевантним и необоривим изворима укрсти аргументе.

Био је, као и већина људи тог профила, неповерљив према људима, немилосрдан према насилницима најаслужнијим за деформисању духа и тотално изобличење Црне Горе.

Цетињску малограђанску чаршију са којом никада није успео да успостави ни минимум разумевања а камоли било какву комуникацију, разбеснела је идеја саопштена у мој диктафон да Цетиње треба раселити.

Седели смо неког јесењег поподнева на Ћипуру и разговарали више од сата. Такву концизност и концентрацију ни пре ни касније нисам срео. Пеђа је из главе говорио као да чита. Обиље података, година, догађаја имена. Знао је напамет, имена свих стрељаних антикомуниста на Цетињу “професора које су 1944. стрељали ђаци понављачи” и чије хумке никада нису обележене.

Говорио је те 2002 године на промоцији “ Масакрирања истине” у Херцег Новом. Пророчански је тада предвидео догађаје и и како је рекао “масакрирање истине у Црној Гори” о коме се тада а ни данас у српским интелектуалним круговима довољно не говори.

Позвао ме је уочи референдума са молбом да му “причувам” нека његова истраживања:

“Ова србофобија узима маха, докази о њиховој превери први страдају”.

Пеђа Вукић је живео тихо, волео је манастир Острог где се осећао слободно и спокојно. Тамо је заклопио очи умиривши своје уморно тело, док је његова душа, напокон слободна, без немира и страхова, које су јој земаљски дани наменили, узлетела у непрегледно пространство вечне светлости!
Вечна памјат и царство небеско драги пријатељу!

 

Мишо Вујовић/ИН4С

Пеђа Вукић – Ходајући архив српског памћења

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »