Караџић дигао на ноге Монтенегрине: Беже од Српства као ђаво од крста

Мука је то велика са животом када опроштај некоме тешко пада и када од Српства бјежи као ђаво од крста!

Пише: Иван Милошевић

Кратко телефонско обраћање Радована Караџића, бившег предсједника Републике Српске и хашког осуђеника, дигло је на ноге домаће ДПС портале, али и остале ДПС службе. Они су се утркивали ко ће више да осуди оно што је рекао Караџић, а посебно су истицали да се ради о „ратном злочинцу“, „српском кољачу“ и непожељној особи чије име није ни достојно поменути. О коментарима њихових присталица не ваља трошити ријечи, сваки врви од „фашиста“, „повампирених четника“, „злокобних великосрба“ и црногорских душмана. Зашто је Караџић толико омражен у Монтенегринским-ДПС круговима?

Нико наиван не вјерује да је то због тога што је у Хагу и што робија доживотну робију, што они не доводе у сумњу и сматрају да таквога праведнога суда није никада била од капом земаљском, иако и површна објективност показује да тај суд са правдом има мало везе. ДПС челници се већ дуго друже са људима који су одавно са оне стране закона, чак и поред ваљаних пресуда јавно кажу да су то њихови пријатељи, па мислим да им та чињеница не значи ништа. Нешто друго засигурно је у питању?

Радован Караџић, али и Момчило Крајишник, бивши предсједник Републике Српске, неугодни су свједоци идеолошког преокрета бивших СК-аоваца и ЦК-аоваца, који су почетком деведесетих година помагали стварање српеке државе са оне стране Дрине и чак им дијелили ордење. Националним превртљивцима ништа тако тешко не пада него када их неко опомене да су некада били оно што данас нијесу. Свашта би они прогутали и претурили преко главе, постали би и они што њихов никада није и немају они ту неких крупних моралних дилема, али када им неко онако у очи каже да су прешли пут од Срба до Монтенегрина, најеже се као јежеви и бране се разним бодљама.

Стога и ова њихова данашња помама због телефонског укључивања у њихов телефонски простор већином је због њиховог страха од самих себе и питања ко су и шта су они и да ли требају да буду оно што нијесу, иако знају да то нијесу? Крупна и мучна је то дилема и ваља их разумјети или како то рече Караџић прије неко вече, „треба бити благ према њима и опростити им“. Апсурдно је, али њима таквима какви су данас ништа тако неприхватљивије не изгледа као опроштење и више би они вољели да их неко напада из петних жила и назива свиме и свачему, него што им каже да ће проћи и то њихово и да ће кат-тад све доћи на своје мјесто, односно у овом случају и ти задрти ДПС Монтенегрини, када их прође ово њихово, кад-тад ће бити оно што су некада били и што су били њихови преци-Срби!

У тој њиховој потиснутој подсвијести да су оно што нијесу данас, а што ће опет бити, мислим да се налази сва њихова идеолошка и лична енергија побуне против личности као што је Радован Караџић. Он и оно што иде уз њега, враћа их тамо гдје они данас не желе да буду, али и сами знају да од тога не могу да побјегну. То није нимало лака психолошка индивидуална позиција и не треба се због тога, како рече Караџић прије неко вече, „љутити на њих и треба им опростити“.

Мука је то велика са животом када опроштај некоме тешко пада и када од Српства бјежи као ђаво од крста!

ИН4С

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »