Светлост, а не сенке Бaлкана: «Бели Руси» су просветлили Београд и Србију

Нa недавно одржаном 66. мартовском фестивалу у Београду приказан је средњoметражни документарни филм о животу и делу Николаја Петровича Краснова, руског архитекте који је, са својим колегама и земљацима, стварао модерни Београд.

 

Сцена из филма

Довољно је само погледати од Славије према сада већ бившој Железничкој станици или проћи Немањином улицом па готово «удахнути» обзорје административног, војног и политичког средишта једне уређене европске државе (попут лондонског Уајтхола, на који је својим изгледом и стилом веома налик).

Зграде владе, министарстава, Главног генералштаба и низа дирекција и надлештава збиља одишу ауторитетом и сигурношћу једне озбиљне државе.

Ово језгро настало је двадесетих и тридесетих година прошлог века као дело не само Краснова, Баумгартена и Лукомског, најистакнутијих руских неимара старе, «петроградске школе», него и десетина других првокласних професионалаца из царске Русије, образованих на најбољим школама своје велике земље, спремних и радних, који се нису могли помирити са другоразредним или чак понижавајућим статусом који им се нудио на Западу (самом Краснову, који се 1919. обрео на Малти, Енглези нису дозволили професионални рад!).

Детаљ са зграде Министарства иностраних послова (фото :Лола Ђорђевић)

 О томе у својој обимној монографији о Петру Краснову пише арх. Драгомир Ацовић, иначе и аутор јединствене изложбе отворене у току фестивала, коју сваки Београђанин треба да види.

Политика петроградског студента и владара нове државе на словенском југу, краља Александра Карађорђевића, била је да целу руску избегличку заједницу у својој земљи (око 30.000 душа) смести и заштити, а професионалцима осигура посао у струци: најбоље су прошли лекари, инжењери и нарочито архитекти. Јер, Београд је тада постао велико градилиште.

Ницала је на тлу једне балканске вароши нова, европска престоница, економски и инвестиционо препорођена: «Boom Town!» називао је Београд тог доба Американац јужнословенског порекла, Луј Адамич.

Николај Краснов, пети слева, на градилишту Министарства финансија Краљевине Југославије (данас Влада Србије) (Фото: Лична архива архитекте Александра Лека)

Као истакнутог, царског неимара, аутора двораца на Криму којим су Романови били веома задовољни, краљ Александар ангажовао је Краснова на преправци и изградњи својих дворова на Дедињу, а затим низа јавних грађевина у вароши.

Било је то «златно доба» београдског неимарства, када је зидана нова престоница, која баш ни у чему није желела да уступи својим европским узорима.

Чича Никола Краснов, како су га од милоште звали стари Београђани, зидајући око педесет јавних и приватних зграда у престоници стварао је нову слику главног града Србије и Југославије, као што је цела интелектуална заједница избеглих Руса градила културни и уметнички имиџ Београда у сферама науке, високих школа, лепих уметности, музике, књижевности, позоришта и балета, филма и стрипа, романсе…

Гроб Николаја Краснова (Фото: Лола Ђорђевић)

Може се слободно рећи да су «бели Руси» просветлили Београд и Србију, доносећи овом делу Балкана светлости културе, а не сенке и мрак, како се може ових дана поново гледати на РТС-у, у репризи једне непотребне и ружне, русофобне серије.

Божидар Зечевић

http://www.novosti.rs

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »