Бржи резултати од ривалске ЕУ

Када је 2016. године Владимир Путин традиционално држао говор у Федералној скупштини и износио нови спољнополитички концепт Русије, опрезно је говорио о руско-америчким односима и нагласио да ће сарађивати с новом америчком администрацијом. Западни медији су тада пренели да је његов говор био „помирљивији него обично”, јер се усредсредио на економску стратегију која би требало да унапреди социјални положај становништва.

Испоставило се да тај, тада нови, спољнополитички концепт Русије, није нимало безопасан по економске, па и политичке интересе Запада. Путинов приоритет је био продубљивање сарадње у оквиру Евроазијске економске уније и „увлачење” осталих чланица Заједнице независних држава (ЗНД), односно бивших совјетских република, што је био озбиљан концепт интегративног модела Евроазије на неколико нивоа. Стварање великог евроазијског партнерства и даље је тема број један на том простору.

Путин је идеју интеграције постсовјетског простора изнео у време креирања мултиполарног и полицентричног света, као формирање специфичног наднационалног идентитета Русије. У то време, Русија је приводила крају преговоре са Светском трговинском организацијом који нису ишли глатко. Путин је те 2011. године у ауторском чланку за новине „Известија” изнео концепт стварања Евроазијског савеза као дугорочног моћног наднационалног савеза који би требало да постане један од полова савременог света. Желећи да ублажи препреке које ће им Запад постављати, Путин је покушао да нагласи да Евроазијска економска унија, замишљена као јединствен царински простор и регулатор заједничке макроекономије, конкуренције, енергетике и саобраћаја, не значи обнављање СССР-а.

С геополитичког становишта, то је чак и много шире, јер се уклапа у концепт успостављања „Велике Евроазије”, која је на различите начине у синергији са кинеским „Новим путем свиле”, тј. иницијативом „Појас и пут”, Шангајском организацијом за сарадњу, БРИКС, БРИКС плус и АСЕАН.

Ипак, евроазијска идеја није оригиналан Путинов изум. Она је као политички концепт настала у Русији још крајем 19. века, а јаснију артикулацију доживела је двадесетих година 20. века међу руским интелектуалцима у емиграцији. Идеја је обновљена после слома СССР-а, који је Путин у једном интервјуу назвао „највећом геополитичком катастрофом 20. века”.

Уговор о формирању Евроазијске економске уније (ЕАЕУ) ступио је на снагу 1. јануара 2015. године. Оснивачи су Русија, Казахстан и Белорусија, а у неколико наредних месеци придружиле су им се Јерменија и Киргистан. Потом су споразум о слободној трговини потписале Иран, Вијетнам и Кина. Молдавија је 2017. године постала посматрач, кандидати су Таџикистан и, могуће, Узбекистан. Преговори се воде са Србијом, Египтом и Тајландом. Као потенцијални кандидати помињу се Кина, ЕУ, Тунис, Сирија, Индија, Иран, Пакистан, Турска, Израел и Монголија.

У јануару ове године „Фајненшел тајмс” објавио је да је за четири године ЕАЕУ успела да направи импресивне резултате, када је у питању отварање тржишта и слободан промет капитала и људи, и то брже од ривалске организације на коју се угледала – Европске уније.

Историјат слободне трговине

• Евроазијска економска унија (ЕАЕУ) јесте економска унија oснована Споразумом о Евроазијском економском савезу од 29. маја 2014. године, a функционише у пуном обиму од 1. јануара 2015. године

• 2000. потписан Споразум о слободној трговини с Руском Федерацијом

• 2009. потписан Споразум о слободној трговини с Белорусијом

• 2010. потписан Споразум о слободној трговини с Казахстаном

Биљана Митриновић/Политика

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »