Корисници кредита индексираних у швајцарским францима морају бити заштићени

Неђо Јовановић, народни посланик и овлашћени представник Социјалистичке партије Србије о Предлогу закона о конверзији стамбених кредита индексираних у швајцарским францима.

Стриктно сам за примену става Врховног касационог суда који је недвосмислено истакао да је валутна клаузула индексирана у швајцарским францима ништава. Судови би тај став примењивали, тако што би доносили пресуде које несумњиво штите кориснике кредита, и на тај начин би једна устројена судска пракса била настављена. Ја сам за то зато што сам на страни корисника кредита и први пут јавно говорим да је мој професионални приступ такав да корисници кредита морају бити далеко више заштићени.

 

Поштовани министри са својим сарадницима,

у име посланичке групе СПС као овлашћени представник, одмах ћу заузети став да ће наша посланичка група подржати предложене текстове закона. Несумњиво је да највећу актуелност од ових законских предлога завређује први предлог закона који је у овом сазиву наведен, а то је Предлог закона о конверзији стамбених кредита индексираних у швајцарским францима.

Овде смо чули доста полемика између министра и народних посланика у вези свега онога што подразумева, са једне стране, конверзија о којој сте, уважени министре, причали, а са друге стране оптерећење државе и буџета које несумњиво постоји.

Замолићу Вас да један став, који овде очигледно није истакнут буде, ако ништа друго, са пажњом размотрен. Ради се о следећем.

Уговор о кредиту, као и сваки уговор, подразумева аутономију воља и сагласност аутономије воља уговорних страна. У конкретном случају то је аутономија воља коју су испољили корисник кредита, са једне стране, и банка као давалац кредита, са друге стране. Дакле, те воље за закључење уговора су слободно дате.

Проблем постоји уколико постоје мане воље. Шта су мане воље? Да је једна од уговорних страна доведена у заблуду, да је била под преваром или под претњом. Због тога имамо судске спорове. Како се то манифестује на банке? Уколико су банке прикриле било коју чињеницу која је значајна за реализацију уговора и на тај начин довеле у неповољан положај уговорача, а то је корисник кредита, онда се ради о манама воље. Да будемо потпуно искрени и отворени, због тога је у Србији вођен велики број судских поступака.

Подсетићу вас да је Врховни касациони суд донео, по мени, један потпуно исправан став почетком априла када је рекао – уколико банке у уговору нису исказале трошкове кредита, онда су довеле у неповољан положај корисника кредита и за то треба да одговарају, јер је та уговорна одредба, очигледно, преварног карактера или је правна природа те уговорне одредбе таква да намерно доведе у заблуду корисника кредита, и то не можемо да доводимо у сумњу, уважени министре.

Са друге стране, хајде да се ставимо у позицију корисника кредита. Не желим да будем субјективан зато што сам ја један од корисника кредита, и то дугогодишњег кредита, али хајде да посматрамо правну природу корисника кредита. Корисник кредита је дао заложну изјаву слободно израженом вољом. Како би се то простим народним језиком рекло – нико га није терао да заложну изјаву да ће као средство обезбеђења понудити да се његова непокретна имовина, његова непокретност заложи и на тај начин обезбеди износ кредита. Не можемо тада, ни у ком случају,  сматрати да је неко оштећен. Како може бити оштећен ако је слободно изразио вољу да своју кућу, свој стан, своју непокретну имовину залаже? Напротив, нема оштећења, нема преваре.

Са друге стране, да ли је онај ко је корисник кредита, у време потписивања уговора, могао да зна за одређене ризике које тај уговорни однос носи и за одређене последице које ће он да носи? Могао је да зна. Зашто је могао да зна? Није нама први пут у Србији да улазимо у овакву ситуацију.

Имали смо ми, уважени министре, и стару девизну штедњу, имали смо проблеме давно и са „Дафимент банком“ и многим банкама. Шта то значи? То значи да једна свест грађана о уласку у кредитни аранжман мора да постоји. Ако је тако, а сигурно је да је тако, онда се поставља питање – како наћи баланс? Са једне стране банке које су у не малом броју случајева, говорим из професионалног искуства, намерно доводиле у неповољну позицију кориснике кредита тако што су прикривале одређене чињенице и елементе уговорног односа од корисника кредита и, са друге стране, да ли је корисник кредита савестан или није. Он је савестан уколико стварно није знао и није могао да зна за неке ствари које се везују за могуће последице кредитног аранжмана, али шта ако је могао да зна и да сазна на други начин? Онда он није савестан. Мислим да сте онда иступили, по мом резоновању, компромисно да би задовољили интересе и једне и друге стране.

Надам се да се нећете наљутити ако нешто кажем као правник, адвокат. Стриктно сам за примену става Врховног касационог суда који је недвосмислено  истакао да је валутна клаузула индексирана у швајцарским францима ништава, а под условом да се на исти начин банка задужила. Судови би тај став примењивали, тако што би доносили пресуде које несумњиво штите кориснике кредита, то не би био први пут, и на тај начин би једна устројена судска пракса била настављена. Ја јесам за то зато што сам на страни корисника кредита и први пут јавно говорим да је мој професионални приступ такав да корисници кредита морају бити далеко више заштићени.

Да оставимо по страни и њихову савесност и несавесност, у конкретном случају је став Врховног касационог суда, уважени министре, имплицитно требао да се примени. Увек има оно – али, нажалост увек има оно – али, шта уколико би те пресуде, које би се доносиле на основу става Врховног касационог суда, превише оптеретиле банке, које би можда ускратиле могућност да се наша привреда сервисира на начин како се сервисира преко, такође, уговора о кредиту, аранжмана, на који начин одређена привредна друштва, не малог значаја за привреду Србије, улазе у пословне, односно кредитне односе са банкама. То је већ други проблем који представља другу страну ваге, односно онај други тас о коме треба да размишљамо.

Да ли треба онда растерати банке? Могу да кажем – не треба и онда је добро што је дошло до ове ситуације. Добро је да се некакав компромис нашао.

Међутим, уважени министре, морам да вам скренем пажњу на три чињенице. Прва је повреда начела забране дискриминације. Друга чињеница јесте устројена судска пракса. Како ће се судови понашати у овим ситуацијама. Трећа чињеница, коју такође треба да имате у виду у оваквим ситуацијама, јесте финансијске, а не правне природе, а то је да ли ће се отворити врата новом прекомерном задуживању на терет буџета Републике Србије.

Ове три чињенице су јако, јако важне. Прва чињеница, начело забране дискриминације, указује на следећи – ако имам стан од 350 квадрата, луксузан стан, ви имате гарсоњеру од 25 квадрата у овој ситуацији како је сада предвиђено Предлогом закона, далеко сте под већим теретом ви као власник стана мање квадратуре од мене. Зашто? Због тога што порески обвезници преузимају обавезу коју морају да преузму овим предложеним текстом закона.

Даље, потпуно се слажем са Вама да сте се потрудили и јесте успели да обухватите што већи број оних који су се кредитно задужили, а подсетите ме ако грешим или ме исправите, њих је преко 15.785, чини ми се да је то тачан број. Онда ових 15.785 су ушли у законску регулативу и они су обухваћени овим Предлогом закона, за који сам сигуран да ћемо усвојити, али нису и они који су већ измирили обавезу под изузетно неповољним условима, а изузетно неповољни услови су били пре годину, две, три, пет, 12, као наслеђени проблем на који сте указали. Поставља се питање – да ли ће онда они због тога што су на неки начин дискриминисани и ушли у повреду забране дискриминације, да ли ће тражити накнаду штете? Да ли ће они поднети тужбу, поставља се питање – против кога, да се надокнади штета зато што су исплатили кредит у висини која је десетоструко већа или можда мање у односу на ове који ће бити обухваћени овим законским предлогом?

Даље, она друга чињеница, на коју сам указао, се односи на судску праксу. Судови су заузели ставове и то није проблем. Сада се поставља питање реакције правосуђа у односу на текст закона који имплицитно мора да се примени. Ја ту немам проблем. Примениће се закон у мери где мора да се примени. Прекинуће се парнични поступци, одложиће се поступци извршења итд, али остаје онај проблем подношења тужби од ранијих корисника кредита који су своје обавезе измирили.

Уважени министре, оно што бих на самом крају када је у питању овај закон још неколико минута прокоментарисао је следеће – између два зла увек се бира оно мање, али ако је тежак избор између два зла, између два проблема, онда се прави компромис, па се тражи решење које ће задовољити и једно и друго, а то је да и једно и друго зло нестане или да буде што мање, односно што мање опасно.

У конкретној ситуацији је очигледно да смо та два проблема, та два зла покушали да умањимо, да смањимо потенцијалне опасности управо изналажењем компромисног решења.

Оно што бих желео да верујем, и верујем да сте и Ви на истој димензији размишљања као ја, је да ће овај закон дати позитивне ефекте, али да ћемо највероватније у догледно време када осетимо праве последице овог закона вероватно приступити изменама и допунама како би дошли до још једног бољег и квалитетнијег решења.

Ово је сада решење које је изнуђено, које мора да буде овакво какво јесте и ја немам ни један једини разлог да сумњам да је ово нужда која једноставно мора да се прихвати хтели ми или не и за то имате подршку. Око тога нећемо правити било какве полемике, нити ја имам разлога да оспоравам нешто што је једноставно изнуђено и што мора да се уради. Толико о закону који се односи на ваш ресор.

Када су у питању закони који се везују за ресор уважене министарке Зоране Михајловић морам да похвалим ове измене. До сада сам стално критиковао, што вам је добро познато и нисам се либио тих критика, нити је моја посланичка група икада имала проблем да критикује и драго ми је да сте ту критику и уважавали и да смо заједнички изналазили решења која подразумевају што квалитетније законе.

Сада ћу се осврнути само на један део текста Закона о планирању и изградњи, па ћу Вас замолити да то пренесете уваженој министарки и евентуално касније, када будемо расправљали о амандманима, да можда отклонимо одређене нејасноће.

Поново ћу поставити питање које се односи на институцију земљишта за редовну употребу објекта. Зашто? И даље смо у проблему и тај проблем никако да отклонимо, да ли ваше министарство или неко друго министарство које је надлежно за ово, јер овај институт земљишта за редовну употребу објекта имамо у два закона, у Закону о основама својинско правних односа и у Вашем закону, Закону о планирању и изградњи.

Имате проблем и даље око површине земљишта за редовну употребу објекта, али не говорим о проблему у управним поступцима, не говорим о проблему у управним стварима, говорим о проблему у судској пракси зато што судови морају, хтели или не хтели, када процене да је површина земљишта за редовну употребу објекта мала у односу на оно што редовна употреба објекта суштински подразумева, онда се примењују непосредно одредбе Закона о основама својинско правних односа, члан 24. до члана 26. где се та површина значајно повећава.

У Закону о планирању и изградњи немамо дефинисан приступ овом проблему на прави начин. Остале су нејасноће и мислим да би ту могли да порадимо да се то боље дефинише. Зашто ово говорим? У судској пракси се појавио један проблем када, мислим да сам га чак прошли пут истакао, али није сувишно да га истакнем још једном, а то је проблем великих објеката као што је рецимо аутобуска станица. Земљиште за редовну употребу објекта код таквих објеката великог капацитета, великих габарита, мултифункционалних итд. подразумева значајно већу површину земљишта за редовну употребну објеката. Ако ништа друго, онда за маневрисање аутобуса, за паркиралишта, за улазак, излазак итд.

Законом о планирању и изградњи нисмо на јасан начин предвидели могућност да и то питање решимо тако да у судској пракси не изазива дилему, односно што ће судска пракса као устројена коначно дефинисати.

Зато Вас молим да се о том питању поново размисли и на крају похваљујем оно што сте дефинисали управо у члану 70. Закона о планирању и изградњи, када се ради о продаји по тржишним критеријумима, јако добро решење које ја поздрављам јер је коначно постављено онако како треба. Ја Вам се захваљујем. Свако добро Вам желим и наравно подржаћемо овај текст закона.

 

The post Корисници кредита индексираних у швајцарским францима морају бити заштићени appeared first on Социјалистичка партија Србије.

Source: Социјалистичка партија Србије (http://www.sps.org.rs)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »