Подржавамо аутономију Војводине у Србији, а не аутономију Војводине против Србије

Народни посланик Социјалистичке партије Србије проф. др Жарко Обрадовић говорио је o Предлогу закона о финансирању Аутономне покрајине Војводине и Предлогу резолуције Народне скупштине Републике Србије о Војводини

О аутономији треба разговарати, она је део идентитета, део бића Војводине, нешто што је постојало и што постоји и што нико из СПС не доводи у питање

 

           Поштована председнице, поштоване колегинице и колеге, чланови парламента Народне скупштине Републике Србије,

желео бих, пре свега, у име СПС да истакнем доследност председнице Народне скупштине Републике Србије што је ово веома важно питање за Србију ставила на дневни ред.Народна скупштина је право место за разговор о аутономији Војводине и о садржају те аутономије.

Такође, желим да истакнем да је став СПС да о аутономији треба разговарати. Аутономија је део идентитета, део бића Војводине, нешто што је постојало и што постоји и што нико из СПС не доводи у питање. Напротив, СПС је раније јасно истакла, као и сада да је за аутономију Војводине, али аутономију Војводине у Србији, а не аутономију Војводине против Србије.

Желим да истакнем и доследност предлагача о афирмацији ове теме. Годинама уназад господин Чанак говори о аутономији Војводине. То не значи да се слажем с оним што он говори, али то је његово право, али и право нас осталих народних посланика и мене као посланика посланичке групе СПС да кажем нешто о тексту докумената о којима данас расправљамо, али такође и о образложењу који је предлагач дао.

Наиме, сматрам да је текст Предлога резолуције о Војводини површан, једностран, у многим елементима противречан, супротан Уставу, чак и фактичком стању у земљи, у многим стварима апсолутно недоречен. Али, оно што није садржано у тексту Резолуције о Војводини предлагач нам је предочио приликом образложења предлога текста, тако да смо добили потпуну слику шта у ствари предлагач жели. Све двосмислености или недоречености које постоје предлагач  је објаснио образлажући предлог текста резолуције.

             Упркос нетачности бројних навода у образложењу, које ћу касније навести, јасно се види жал предлагача за статусом покрајине који је био утврђен Уставом из 1974. године, где је постојао и устав покрајине, и извршна, и судска, и законодавна власт, имовина, приходи, а то су елементи и садржај аутономије за које се предлагач залаже и које је навео у образложењу.

Предлагач евидентно жели аутономију којом ће Војводину претворити у државу у држави. У прилог овој тврдњи поменућу два решења из Устава Републике Србије из 1974. године, која говоре о уставу покрајине. Наиме, у основним начелима Устава Републике Србије из 1974. године се истиче да разни људи, народи и народности Србије остварују своја суверена права у СФРЈ, у социјалистичким аутономним покрајинама у складу са њиховим уставним правима. Има више чланова, а ја сам одабрао члан 167. да упознам ширу јавност, цитирам: „У Социјалистичкој Републици Србији и социјалистичким аутономним покрајинама образује се председништво Републике, односно председништво АП које представља Републику, односно АП и врши друга права и дужности утврђене овим Уставом, односно покрајинским Уставом“. Јасно је да је жал за Уставом врло евидентна.

Предлагач очигледно жели решења која су раније, одредбом Устава из 1904. године, већ учинила Србију дисфункционалном државом, државом која није била у могућности за јединство правног поретка на целој својој територији. У прилог овој тези желим да издвојим два документа која су део претходног уставног периода, Савезни устав, где се говори да се у Већу република и покрајина, на основу дате сагласности скупштина република и скупштина аутономних покрајина утврђује предлог закона, односно другог општег акта.

Без сагласности скупштина аутономних покрајина није било  могуће утврдити предлог акта на савезном нивоу или, још експлицитније, прави домети тадашње аутономије и аутономије за коју се предлагач залаже могу се још боље видети из става 3. члана 301. Устава Републике Србије, у коме се каже да закон доноси Скупштина Социјалистичке Републике Србије уз претходну сагласност скупштина аутономних покрајина. Ако ту сагласност да само скупштина једне аутономне покрајине, закон се може донети и примењује се на територији Републике ван територија аутономних покрајина и територије покрајине чија је скупштина дала сагласност.

Из ова два наведена става врло јасно се види да аутономија, која је тада постојала и за коју се предлагач у образложењу тако здушно залаже, подразумева апсолутно стварање једне парадржавне јединице унутар Републике Србије.

Нетачне су и тврдње предлагача да је Устав из 1940. године промењен на противуставан начин, као што су и злонамерне квалификације које је изнео на рачун Слободана Милошевића.

С обзиром да генеза свих догађаја води од ових уставних решења, начин промене Устава Социјалистичке Републике Србије из 1974. године, подразумева да Скупштина Републике Србије одлучује уз сагласност скупштина аутономних покрајина. Скупштине аутономних покрајина, и Скупштина АП Косово и Метохија и Скупштина АП Војводина, су донеле позитивне одлуке и сагласиле се са предлогом уставних промена које су касније уследиле.

Србија је испунила све услове и донела Устав који је одредио праву меру аутономије и успоставио правно јединство државе на целој територији.

Нетачне су тврдње предлагача изнете приликом образлагања Предлога закона које се односе на тврдње да је после Другог светског рата поремећен међуетнички баланс. Знамо шта се десило, али у ситуацији када са једног дела територије становништво одлази са фашистима, а други део становништва долази као део процеса пресељавања становништва из руралних подручја Југославије у Војводини, не може се рећи да је поремећен етнички баланс и у чију би то било корист или штету.

Напротив, сви ми који говоримо о Војводини, говоримо да је Војводина прави пример једне складне међуетничке заједнице, где постоји 29 различитих етничких заједница и да је Војводина прави пример свима у Европи једног складног живота и не видим уопште разлога да се користи термин „међуетничког баланса“.

Нетачна је и површна оцена предлагача о наводној економској штети, коју је Војводина доживела у годинама после доношења новог Устава Републике Србије, говорим о 90-им годинама прошлог века. Нема објашњења, чак ни речи, у образложењу предлагача о санкцијама УН уведеним 1992. године, сами знате због догађаја за које Србија, касније се утврдило није била крива, али је организација УН те санкције увела.

Нема речи о бризи и свему ономе што је урадила и Република Србија, али и АП Војводина у збрињавању више стотина хиљада избеглица које су биле протеране или су дошли из Словеније, Хрватске и БиХ.

Да не говорим о последицама бомбардовања, којима смо били изложени од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Ове године се навршава 20 година од тог трагичног догађаја.

Нема ни речи о ефектима онога што се десило после 5. октобра. Овај први део господин Чанак није желео да спомиње из политичких разлога, али је бар требало да спомене овај други, јер је у другом делу апсолутно учествовао. Све што нису санкције и бомбе уништиле, уништила је либерализација увоза коју је учинио ДОС 2001. године, а господин Чанак јесте апсолутно био део тог политичког естаблишмента.

Оно што је остало и преживело после те либерализације, евентуално нека фабрика и слично, то је уништено пљачкашким приватизацијама које су извршене у тим годинама. Није поштено, када већ овако детаљно господин Чанак говори о свим елементима аутономије Војводине, па се користи економским показатељима да не укаже на те чињенице.

У тексту резолуције, како сам истакао у више делова нема ни помена о присаједињењу делова некадашње Аустроугарске Краљевини Србији. Текст резолуције јеи у овом делу површан и недоречен.

Предлагач говори о 1945. години, не поменувши одлуку Велике народне скупштине из 1918. године.  Дозволите да цитирам само два става, две одлуке Велике народне скупштине из 1918. године – „Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима који са нама заједно живе. Несрпским и несловенским народима који остају у нашим границама обезбеђује се свако право којим желе да као мањина очувају и развију своје народно биће“.

Предлагач износи тврдње које доводе у питање и нашу спољну политику државе или их негира. Пример овом изнесеном ставу је текст резолуције, став 4. који говори о тврдњи да Србија треба да постане део европске породице држава са мирољубивом спољном политиком.

Какву спољну политику Србија данас води? Да ли Србија води агресивну спољну политику? Да ли Србија не разговара о спољној политици на нивоу органа који су за то задужени? Да ли се могу наћи речи приговора за оно што председник Републике Србије, господин Вучић, ради у међународним односима? Да ли се могу наћи речи противљења за оно што министар иностраних послова, господин Дачић ради? Да ли није јасно да постоје четири стратешка циља у спољној политици Републике Србије, то је постизање статуса члана ЕУ, одржавање добрих односа са Руском Федерацијом, са Народном Републиком Кином, са САД? Шта је ту спорно? Развијање добрих односа у региону, шта је ту спорно? Развијање добрих односа са суседима.

Ако имате појединачан став који се не слаже са овом тврдњом, то је у реду, то је Ваше право, али се не може изнети тврдња да треба да водимо мирољубиву политику јер то имплицира да не водимо доследну спољну политику. Или тврдња из истог става 4. који говори о заједничкој спољној политици, где се индиректно говори о заједничкој спољној политици у оквиру вредности ЕУ, укључујући и заједничку спољну политику. Зар ми као део приступања процесу ЕУ не усаглашавамо своју спољну политику? Па да, само што је степен усаглашености те спољне политике у односу на ЕУ зависи од докумената које ЕУ доноси и наравно од наших интереса.

У једном тренутку је била 80%, 70%, сада је 50% али то поглавље усаглашености са спољном политиком ЕУ је поглавље које има свој рок трајања до стицања статуса члана у ЕУ. Све ово односи односи се на Руску Федерацију. Не видим разлога зашто Србија не би имала одличне односе са Руском Федерацијом, јер у Руској Федерацији имамо пријатеље који нам помажу у међународним односима. Ако можемо да сарађујемо са онима који су нам бомбардовали земљу, не видим разлога да не сарађујемо са онима који су нам пријатељи одвајкада.

На крају, да није било Руске Федерације и права које је стекла унутар Отоманског царства каснијих година 18. века, да буде заштитник хришћанског живља у Отоманском царству, питање је шта би се дешавало и са нашим народом и шта би било са нашом државом и како би текао тај процес историјског ослобађања. Зашто не сарађивати са Руском Федерацијом? Мислим да нема потребе јер се овде имплицира нешто што апсолутно не постоји.

Око закона о финансирању АП, о његовој мањкавости, нестручности најбоље говори податак да су чланови 7,8,9. и 10. одлуком Уставног суда већ раније оцењени као супротни Уставу Републике Србије.

О његовој суштини политичкој и правној, односно фактичкој и залагању за самосталност у односу на Србију, екстериторијалну Војводину, најбоље говори члан 11. Предлога закона: „Ако су одредбе других закона, односно прописа у супротности са овим Уставом, примењују се одредбе овог закона. Значи, супрематија закона Војводине у односу на законе Републике Србије или други правни акт“.

О грађанима и грађанкама уопште нећу говорити, мислим да је то и мој колега Душан Бајатовић јуче експлицитно рекао, само ћу вам цитирати, господине Чанак, став, члан 1. Устава Републике Србије који каже да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начинима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадностима европским принципима и вредностима. Значи, свих грађана. Нема грађана једног дела Републике Србије.

Из свега изнетог, посланичка група СПС неће гласати за предлоге ових докумената о Војводини и о њеном финансирању, јер ово нису закони који би били донети у прилог толеранцији, већ воде свађи, сукобима и поделама унутар српског друштва и праве екстериторијалност која не треба да постоји.

The post Подржавамо аутономију Војводине у Србији, а не аутономију Војводине против Србије appeared first on Социјалистичка партија Србије.

Source: Социјалистичка партија Србије (http://www.sps.org.rs)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »