Било 2004, не поновило се

Кроз прозоре цркве избијају модри пламенови, горе руска јеванђеља стара двеста година, гори библиотека, дом и живот свештеника Мирослава Попадића. Пред врелином те ватре, пажљиви чувар изолованих приштинских Срба узмицао је и више није имао куд. Над главом му је горело све што је имао и волео. Извукли су га из подрума у последњем тренутку амерички полицајци, иза њега је остао пламен који је тињао неколико дана. Остао је напор и херојско држање човека остављеног од свих да сачува свој град и његову душу, остале су гомилице камења којим су гађали њега и његов Храм Светог Николе у Приштини. Из њега га је испратила ватра погрома 17. марта 2004. године.

Врата собице у призренској Богословији Свети Кирило и Методије издржавају ударце секире, док породица Плескоњић у страху на врата наваљује клупе и намештај. Вратили су се у свој град, из избеглиштва, отац Љубиша и његова супруга Татјана, двогодишњи син Слободан и трогодишња Добрила. Овде су привремено смештени. Врата су издржала, урлици на ходнику су престали – чинило се да је опасност прошла. А онда је почео да гори први спрат, па други и ватра је стигла на врата. Кроз мали прозор избацио је на кров супругу и децу, и упутио их да преко призренских кровова спасавају живу главу. Љубиша је крупан човек и кроз тај прозор не може да прође.

„Остао сам сам у стану где се ширила ватра. Зграбио сам фрижидер и разбијао зид око прозора, док нисам направио довољно велику рупу да изађем.” Нашао је своју породицу, завукли су се између два контејнера за смеће, где их је пред саму зору пронашла патрола Косовске полицијске службе и пребацила у немачку базу Кфора. Драган Недељковић није био те среће, стигла га је ватра, скончао је у Богословији.

Проливена нафта из металног бурета и пламен убачених аутомобилских гума претварали су у црне мрље бриљантно сликарство Богородице Љевишке. Упаљене греде и степениште звоника српске Сикстинске капеле падали су преко најпознатијег портрета Стефана Немање. Боје фреске строгог и доброг старца с подигнутим рукама нису више постојале. Богородица с котарицом и Христом, који храни гладне, настала пре обнове краља Милутина 1308. године, ремек-дело широких потеза и очију које имају милост за цео свет, једним делом је одваљена са зида, а ватра је претворила у гареж. Рушитељи су пре подметања пожара стигли да поломе олтар. Наталија Крстић, рођена 1918, ноћ је провела испод призренског моста, знала је све песме свога града.

Неколико дана касније, кад се ватра стишала и кад се видело да у Призрену не постоји ниједна црквица, ниједан стан, ниједна кућа, ништа што је српско а да није разорено и девастирано, стигли су странци.

Сваки град добио је своју слику довољно страшну и „поучну” да убије обичан живот и Србима одузме град. Маси, прецизно навођеној, било је мало спаљивање средњошколског центра, зграде Ју програма, цркве посвећене Малој Госпојини, кућа и станова, „морала” је да у дворишту куће Тодоровића ухвати свињу и обеси је. Затекли смо животињу како се њише и албанске младиће који хватају голубове у том истом дворишту. Чак и они упућени изненадили су се када је откривено да у Штимљу има Срба, да их протерују, да су нестале слике Уроша Ђурића из спаљене Цркве архангела Михаила, коју је подигла Јелисавета Начић, прва жена архитекта код Срба. Штимље је постало симбол непостојања Срба, а највиши београдски званичници и данас понављају: да ли бисте ви ишли да живите у Штимље?

Чаглавица и Косовска Митровица постале су 17. марта крвава граница између два света с које су одношени мртви и рањени, све до поноћи белеле су се у завојима разбијене главе шведских, норвешких, индијских војника Кфора. А онда су око један после поноћи стигли Американци из „Бондстила”, пуцали у масу и одбацили Албанце према Приштини. Срби у Митровици су сачували град, спаљене домове у Чаглавици после погрома покуповали су Албанци, али претекло је и данас 170 домова. У место се доселио Хашим Тачи, а мало дубље у енклави дом је саградио и Агим Чеку. Погром им је отворио врата.

Неколико дана после погрома у конаку манастира Грачаница, поред звона с Цркве Светог Илије из Подујева, на којој је по крсту скакао Албанац и које су донели чешки војници Кфора, поред рањених и протераних прошао је високи британски службеник и састао се с Оливером Ивановићем, оцем Савом Јањићем и аутором овог текста. Као да ништа није видео и чуо понављао је: „Шта ви хоћете?”, а онда је разговор завршио закључком: „Ви сте одговорни!” Ватра је још тињала, а међународна заједница је, супротно чињеницама, одлучила да призна независност Косова.

Живот се настављао и Срби обнављају оно што се могло и што су допустили. У погрому је дефинисана и природа њиховог опстанка и политике, а одредио је Тома Милосављевић из Липљана. Када је руља кренула на његову кућу он јој се придружио, упадао у свој дом, правио се да разбија, остајао последњи и голим рукама гасио упаљене завесе и ситнице. И тако неколико пута. „Један је лопатом ударао фотографију мог најмлађег сина. Била је на зиду, срце је у мени уздрхтало”, сећао се Тома. На крају није успео, ватра је прогутала све. Однос према косовским Србима и политика личе на Томину судбину.

Потрага за целовитом сликом погрома траје већ петнаест година и тај мозаик зла се непрестано дописује јер се откривају нове коцкице и фаталне последице највећег и најсвеобухватнијег насиља у мирнодопској Европи. Сваки сегмент српског живота погођен је у срце, а оно ипак куца.

Политика

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »