Запад нема више шта да отме Молдавији осим њених грађана

Након неуспеха Источног партнерства, Молдавија више нема никакву структуралну вредност за Запад. 2019. године прославља се деценија Источног партнерства, организације која је била замишљена као тампон зона.

Наравно, циљеви ове организације су, као специјалне службе и војска воле да раде, постављени искључиво у хуманитарном контексту — “регионални развој”, “заједнички изазови”, “нова димензија европске политике суседства” и тако даље. Ако одбацимо тоне скупог папира, декларација и меморандума, онда једноставно речено значење постојања Источног партнерства може се описати на следећи начин: према плану, ова територија треба да постане зона под контролом НАТО-а, где за сада још није могуће распоредити трупе и оружје Алијансе.

То јест, НАТО још није стигао, али Русија тамо не би требало да има приступ. Молдавија се сматрала вођом, локомотивом и “причом о успеху” у Источном партнерству, које је укључивало Арменију, Азербејџан, Белорусију, Грузију, Молдавију и Украјину. Онда се, наравно, читава прича о успеху у Молдавији показала као повест корупције и неуспеха, и сада званичници у Бриселу који су одговорни за интеграцију Молдавије у Источно партнерство не воле да се подсећају тога. Наредни самит ће се одржати тек 2020. године, а 2019. године обележена је годишњица. Међутим, деценију након потписивања Прашке декларације из 2009. године и првог самита организације, можемо рећи са потпуном и фаталном јасноћом да је овај велики пројекат претрпео исти поражавајући неуспех као и молдавска «прича о успјеху». Годишњица неће бити забавна. Пројекат би био успешан да су свих шест земаља укључених у «санитарни антирски кордон» могле бити приморане да прати исти курс истим темпом. А ништа слично томе се није догодило. Источно партнерство није имало економску димензију и није било могуће разрадити заједнички политички програм.

Грузија је била захваћена сталном политичком кризом, и опрезно ишла ка идеји помирења с Русијом. Азербејџан, откривајући да ЕУ не нуди ништа, се заправо повукао. 2013, Јерменија је одбила да потпише споразум о придруживању са ЕУ (иако су представници Јерменије отишли у Вилњус на самит Источног партнерства). А 2015. године, Јерменија се придружила Евроазијској економској унији, чиме је окончана нада да ће се ова земља бити увучена у проевропски камп. У Украјини је почео грађански рат. Од “Источног партнерства” су на крају остали патетичне делови у форми Молдавије, Грузије и зараћене Украјине.

Парадоксално, неуспех овог пројекта значио је крај цивилизованих односа Молдавије са Европском унијом. И шта да раде са Молдавијом, у ЕУ никада нису знали, и не знају ни сада. Не постоји план за Молдавију у Бриселу, и могуће је да су због тога европски званичници скочили на Источно партнерство — овај пројекат је обећао неке, великодушне фондове, као и нејасне трибине из којих можете говорити о «европским интеграцијама за пост-совјетске земље». Сада Молдавију не знају где да угурају, и могуће је да ће самит 2020. генерално бити и последњи за Источно партнерство. Европи више ништа не треба од Кишињева, а Бриселу може пружити само главобољу. Димензија цивилизованих европских интеграција, чија је крајња тачка приступање ЕУ, за Молдавију је затворена заувек.

Међутим, тешко да треба жалити због тога. Једноставно речено, након неуспеха Источног партнерства, у Европи су опрали су руке, и покушавају да не гледају на Молдавију. А у Кишињеву, инерцијом, се и даље говори о «европским интеграцијама. Свака разумна влада било би једноставно требало да погледа на активности које Запад тренутно спроводи у Молдавији.

Чим јака власт оде, гангстери журе у село — овај заплет, фигуративно говорећи, сада се одиграва у Молдавији. „Снажна моћ“ пројеката и директива ЕУ у Молдавији је завршена. Њено место заузели су НАТО гусари и емисари транснационалних корпорација, које се ослањају на лобисте у Вашингтону и Бриселу. Са становишта Запада, Молдавија више није део одрживог система или великог пројекта. И ово је за Европу реални ћорсокак, који даље захтева принцип — узети све што се може узети. Конкретно, Молдавију почињу да пљачкају примитивно. Пре десет година било је модерно рећи да су главно богатство Молдавије људи. У принципу, то је истина, јер управо људе и узимају — нема шта више да се узме.

Молдавске војнике обучавају НАТО инструктори, добијајучи тако свежу серију «топовског меса» за своје потребе. А у Грузији је крајем прошле године избио скандал са спровођењем биолошких експеримената на људима због чега је десетине људи умрло. То је разлог зашто би, на примјер, грађани Молдавије могли бити корисни за њих. Ниједну другу употребу за Молдавце, осим као потрошни материјал, не могу наћи у западним престоницама.

Андреј Коливанов

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »