Вучевић: Било би добро да изађемо на биралишта у току 2019. године

Нови Сад иде из године значајног јубилеја у годину у којој ће понети значајну титулу. Да ли је Град спреман за те предстојеће изазове, али и какви су дугорочни планови? Каква судбина чека поједине капиталне објекте по којима је војвођанска престоница позната, али и да ли је остао при предлогу да наредне године идемо на биралишта, само су нека од питања, која смо поставили Милошу Вучевићу, градоначелнику Новог Сада и потпредседнику Главног одбора Српске напредне странке.

 

* Крај године је прилика за сумирање резултата. Моје питање се овог пута не односи на економију или инфраструктуру, али има везе са дугом. Да ли су се Нови Сад и Новосађани коначно у 2018. години одужили људима који су учинили да овај град коначно постане део српске државе?

– Мислим да смо се показали као достојни потомци великих наших предака, који су донели историјски битне националне одлуке, да смо на један пристојан начин обележили велики јубилеј. Једну привилегију, која нам је као генерацији припала, искористили смо, не само да нас подсетимо на те моменте, већ да утемељимо те чињенице за будуће генерације.

Свако да су прослава и обележевање 100 година од краја Првог светског рата, победе ослободилачке војске Краљевине Србије и 100 година од присаједињења Војводине матици, нешто што је обележило 2018. годину, посебно њен крај.

За мене је најимпозантније откривање споменика краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, испред Гимназије „Јован Јовановић Змај“, прве српске гимназије, поред најстарије пијаце у граду.

Трг до сада није имао споменик. Сада смо добили један од, рекао бих, један од најлепших споменика. После споменика Светозара Милетића, свакако највећи. Рекао бих да су реакције грађана, одличне – да су задовољни што је град добио такав споменик. Такође, задовољни су са скулпторским решењем, односно радом вајара.

Мислим да смо одабрали добар приступ и модел скулпторства, како би лик најомиљенијег српског краља, како кажу историчари, још више приближили нашим суграђанима.

 

* Из 2018, године значајног јубилеја, Нови Сад иде у годину у којој ће понети титулу Омладинске престонице Европе. Да ли је све спремно за преузимање ове ласкаве дужности, али и шта све очекује Новосађане и госте овог града у 2019. години?

– Динамична су кретања. Причали смо о догађајима од пре 100 година, односно обележавању једног века од великих догађаја, великих победа, али смо већ спремни за нешто што је будућност и што ће врло брзо постати и садашњост – говоримо о Европској престоници младих.

У Португалу смо од града Кашкаиш, 14. децембра, преузели и формално кључеве омладинске политике у Европи и спремни да за који дан и званично то постанемо.

Први велики догађај ће бити 26. јануара. Мислим да ће то бити један спектакл. Велики број гостију, али пре свега Новосађана, пре свега младих, уживаће у ономе што ће приредити девојке и младићи из „Опенса“, а очекује нас преко 150 догађаја – различитог типа и садржаја у току 2019. године.

Наравно, биће и великих концерата и фестивала, свега оно што краси и јесте део живота младих људи, али биће и много активности које су усмерене на креативне радионице, како би млади били предузетнички ангажовани, да могу да аплицирају за различите пројекте, да могу да припремају пројекте, да активније буду укључени у друштвене активности у нашем граду и држави.

То јесте кључ и главна порука за 2019. годину и будућност. То треба да буде континуитет – да стварамо амбијент да млади остају овде. Да не виде шансу преко граница, него да и овде могу да се питају и одлучују и пре свега да овде могу себи да креирају праве услове за живот.

То је, по мом мишљењу, најважнији разлог, односно мотив, промоције 2019. године као Европске престонице младих.

 

* Када говоримо о 2019. години, да ли је она заправо генерална проба за 2021. годину, када ће Нови Сад бити Европска престоница културе?

– Свакако. Нека се не наљуте другари из „Опенса“, 2021. година је захтевнија, формалнија. Европа строжије посматра евалуацију пројеката, који су везани за Европску престоницу културе.

Европска престоница младих је лепршавија, каква младост и јесте. Та, 2019. година ће нам бити једна контролна тачка за 2021, шта смо све урадили око инфраструктурних капацитета, али и генерално око наших организационих способности, људских ресурса, рекао бих и финансијских. Да видимо у ком правцу се крећемо.

Када будемо подвлачили црту 2019. године и будемо предавали кључеве следећем европском граду као престоници младих, моћи ћемо да дођемо до закључака шта је то што је било добро, шта је то што није, и у односу на 2021, шта је то што нас чека.

Убедљиво најбоље оцењена ствар код Новосађана јесте чињеница да смо Европска престоница културе, односно позиционирање Новог Сада, као центра културних дешавања. То је оно, што сам причао од почетка, а што неки нису разумели шта је највећи бенефит од те титуле, као и од титуле Европске престонице младих.

То није само питање нове инфраструктуре, више новца, више догађаја. Јесте и то, али изнад свега је осећај унутрашњег задовољства грађана, што живе у граду који је Европска престоница културе младих. Где су они део једног победничког тима, где су они изнели победу, где су део тог процеса. То је нешто, што нико не може да им одузме.

Тај осећај задовољства директно утиче на многе друге ствари. Директно и индиректно. На боље расположење, на боље учење, на бољи рад.

 

* У првом делу овог интервјуа говорили смо о култури сећања и уопште о култури. Но, наредна година је важна и због најављеног завршетка неких капиталних пројеката. Када ће бити завршена изградња Научно-технолошког парка, пошто је померен рок, али и да ли ће на време бити завршена нова зграда РТВ-а?

– Што се тиче Научно-технолошког парка, Град је помогао око комуналног опремања и урадићемо партерно уређење, што је вредност око 130 милиона динара.

У разговору, са носиоцима финансирања Научно-технолошког парка, са премијерком госпођом Брнабић и са председником Покрајинске владе Мировићем, план је да се део НТП, који ће бити усмерен за образовање, односно за науку и биће део Факултета техничких наука, опреми и буде спреман за следећу академску годину, односно на јесен 2019. године.

Нову зграда РТВ, исто финансирају по пола Република и Покрајина, а Град ће ту такође урадити инфраструктурно уређење, саобраћајнице, паркинг, јавну расправу, у вредности од око 150 милиона динара. Требало би да из те зграде пусте сигнал на 101. годину од присаједињења Војводине Србији, односно говоримо о 25. новембру 2019. године.

То су планови. Од свих нас зависи да ли ће бити способни да то реализујемо. Имате некада и непредвиђене околности, изазове, које нико није могао да пројектује. Али, верујемо да ће ово бити редослед дешавања и завршетак ових великих инвестиција.

На њих се чекало годинама. Зграда РТВ није питање само економске вредности и валоризације тих инвестиција, него питање једне снажне симболике.

За мене је пар екселанс догађај године отварање Жежељевог моста. После 19 година, Нови Сад је добио сва три моста назад, који су нам бандитски одузели и срушили бомбардовањем. Зграда РТВ, која је симбол страдања Новог Сада те 1999. године њеном реконструкцијом ће бити потпуно створена једна потпуно друга слика и димензија града.

 

* Међутим, док се чека завршетак изградње поменутих објеката, у међувремену су отворени неки нови. Највише пажње, али и контроверзи изазвала је изградња тржног центра “Променада”. Он је под привременом дозволом. Шта ће на крају бити са овом инвестицијом?

– И то је у реду. Показује једну демократичност друштва. Можда то није уобичајено за друге државе. Страни инвеститори нису се увек сусретали са таквим ситуацијама, али и за њих је чудна околност да се води кампања против једне инвестиције.

То је највећа инвестиција у Новом Саду – 120 милиона евра. Директно је у буџет града уплаћено 40 милиона евра.

Људи морају да знају, из тих пара ми финансирамо друге пројекте – асфалтирамо улице, градимо обданишта, субвенционишемо децу и у државним и у приватним обдаништима. Од тих пара могли смо да изградимо нову зграду Хитне помоћи, од тих пара можемо да сређујемо партер око НТП, од тих пара можемо да купујемо нове аутобусе.

Од тих пара финансирамо и Европску престоницу културе младих. Не можемо ни из чега све то да правимо. То је нешто што мора да се каже.

Као Град, уз помоћ струке, Факултета техничких наука, изнели смо замерке на техничко решење инвеститора. Пре свега, у вези начина одвођења подземних вода. Зато је Градска управа прихватила пробни рад објекта.

То не значи да је он небезбедан, како они који покушавају, да све дневно-политички експлоатишу, то представе. Ја не могу да их спречим. Али, то је увек једно погодно тло да измислите неке ствари да би се то завртело. Људи више воле да чују нешто лоше – нешто ће се срушити или потопити.

Нити ће се нешто срушити, нити ће нешто бити потопљено. Време ће све демантовати. Ми смо само захтевали да они додатно инвестирају у погледу третмана подземних вода и одвођења подводних вода, да не улазе у канализациони систем Града, већ да се уложи у посебан систем. То ће бити обавеза инвеститора.

Нико није луд, ни блесав, да пусти објекат који није безбедан. Ја живим у овом граду и немам намеру нигде да идем. Моји синови иду овде у школу. Мисле да ће неко да се игра, не знам због чега и из каквих разлога, да доводи такве ствари у питање.

Где је ту проблем? Проблем је аутопројекција оних који пласирају такве информације, јер они одмах размишљају какву би комбинацију могли да направе да су били на мом месту или месту мојих сарадника. И шта би могли све да извуку за себе и личне бенефите.

Овде је вођена најтврђа и најодговорнија политика према инвеститору. Али, политика која је усмерена да инвеститори долазе у Нови Сад. Да поштују законска правила, техничка решења, Град и грађане. Али, не политика која тера инвеститоре и не доноси вам нове приходе.

Најлакше је рећи – ми ћемо отерати фабрике, затворити тржне центре… И онда ћемо да препородимо град. Нећете онда ништа. Онда ћете остати без пара, па ћете морати да укидате све ствари, које смо сада у стању да финансирамо. Па, ћете морати да објасните грађанима зашто немате пара за то или зашто се задужујете за све што смо ми могли да радимо из реалних и стварних прихода.

Ја никада нећу бити заговорник такве политике. Политике једноставних и лаких решења. Тих олаких обећања. Мене то не интересује. Знам колико сам критикован за моју изјаву око СПЕНС-а, зато што сам рекао нешто што морају да чују грађани. Не као решење, него као једну од могућности и као истинито стање око дешавања у СПЕНС-у.

Немојте онда да питамо зашто СПЕНС прави губитке. Зато што се 40 година није улагало.

 

* Каква ће онда на крају бити судбина СПЕНС-а?

– Ми смо донели одлуку да продужимо необавезујући међународни јавни позив за јавно-приватно партнерство или концесију са приватним партнером до 15. фебруара 2019. године. Био је до краја децембра, донели смо одлуку да продужимо још 45 дана, како би могли и ми да организујемо још већи број презентација, да пробамо да анимирамо што већи број потенцијалних приватних инвеститора.

Послали смо позиве на све амбасаде, на све привредне коморе, на све адресе где можемо да детектујемо да постоје могућа заинтересована лица. Да тестирамо тржиште, да ли постоје интересовање да приватник уђе са нама и да заједнички реконструишемо, улажемо у СПЕНС, очувамо, унапредимо и сачувамо га. За дужи период.

 

* Значи, рушење није опција?

– Рушење није у овом тренутку апсолутна опција. Рекао сам да би у многим државама се определили за ту опцију. Наш примарни циљ је да сачувамо СПЕНС, али морамо да улажемо велике паре да би га унапредили и реконструисали, да би учинили атрактивнијим и модернијим.

Да би то урадили, морамо обезбедити озбиљна средства. Најмање 30 милиона евра. Моја идеја да тих 30 милиона евра не вадимо из буџета града, зато што би морали одустати од неких ствари.

Онда морамо да седнемо и погледамо се у очи и кажемо одакле „скидамо“ 30 милиона евра и дајемо према СПЕНС-у. Од неких ствари морамо да одустанемо. Да ли ћемо одустати од канализације у приградским насељима, нових обданишта, новог Дома здравља, булевара, улагања у културу, спорт или социјалну заштиту? Негде морамо да нађемо 30 милиона евра или да зарадимо тај новац?

Онда морамо да видимо како ћемо да зарадимо 30 милиона евра више. Да ли се неко залаже да повећамо порезе да би давали СПЕНС-у? Ја нисам за то. Да ли неко мисли да треба да се кредитно задужујемо да би улагали у СПЕНС? Ја бих избегао на сваки могући начин такву солуцију, него да видимо да ли имамо приватног партнера, који нам је дугорочно и стратешки потребан за управљање пословним делом СПЕНС-а.

Град није конкурентан приватним тржним центрима у управљању локалима. Не може Град да буде конкурентан приватним фирмама које су искључиво специјализоване за то. Град има интерес да инвестира, одржава, унапређује спортске садржаје, хале и просторе, да би грађани могли да се рекреирају, да би клинци могли да тренирају, да би наши клубови могли да се такмиче, да би могли да организујемо највећа и најважнија спортска такмичења било на државном, било на међународном плану. То је наш задатак.

А, та прича да ми треба да се такмичимо са светским компанијама који воде на десетине тржних центара је глупост. Или после 5. октобра 2000. године нисмо смели да дозволимо да нам улазе приватне компаније које се баве тржним центрима, али онда ви нисте за тржишну привреду. Онда треба да кажете „ми смо за једну затворену привреду где нема конкуренције“.

Најсмешније што чујем, то ми је највероватнија ствар и знам да ћу опет наићи на одијум јавности, да се код нас расправља да ли ће код нас „Променада“ угрозити „Меркатор“, „Биг“ или остале тржне центре. То је утакмица. Није на Граду да се тиме бави.

Ако је неко спреман да инвестира 120 милиона евра, он мора да размишља како ће да прође на утакмици, а ови други морају да гледају, шта могу да унапреде, да би опстали на тржишту. Не можемо да кажемо имамо два шопинг мола и више нико не може да уђе. Где то пише? Ко је то одредио? Ваљда конкуренција чини бољу понуду.

Ваљда је боље да смо добили нове брендове, па да се такмиче где ће бити боља цена. Да грађани имају бенефит од тога, а не да ми процењујемо – да ли ће они успети. То је на њима. Да ли ће „Променада“ успети или неће, показаће закупци и купци. Нико више. То је једини лакмус папир да ли су на добром путу или нису.

Ни објекат ни зграду не може да однесе у Јужноафричку Републику – то кажем, јер је инвеститор одатле. Ми се морамо као друштво одредити – да ли смо за тржишну утакмицу или социјалистичко управљање. Грађани су 5. октобра 2000. године одлучили да идемо у тржишну привреду. Србија хоће да иде у ЕУ. У ЕУ је тржиште отворено. Ви не можете да кажете „ми не дамо вама више, имамо два, не можемо да примимо више“. Погледајте у Београду колико има тржних центара, погледајте у Осијеку који је мањи од Новог Сада.

Ја хоћу снажан град. Ја хоћу град који се не боји ничега, који иде напред, такмичи се са другим градовима и побеђује. Што би се Нови Сад плашио? Чега се плаши? Тржних центара? Не дам Нови Сад који се плаши тржних центара. Него Нови Сад који има нове инвестиције и који се развија. Нећу да кажњавам нове генерације. Хоћу да нове генерације имају најбољи град за живот. Хоћу да остају клинци овде да живе. Зато што су бољи, креативнији, способнији и храбрији од нас. А, не ми сада као заробљеници наших емоција и жала за младошћу не смемо ништа.

Ма, мењаће се град. Па, не би никада постојало оно што имамо сада да се није мењао. Био је некада варошица на југу Угарске. Имали су неки људи визију да дође Матица српска и да се оснује Српско народно позориште и да приме велики број трговаца из Београда после турске окупације, па да се развија, да постане центар и српства и културе и трговине. Па да добије статус слободног града. Да се ослободи војног режима Угарске. После су неки паметни људи донели одлуку о присаједињењу, па су неки други паметни људи донели одлуку о Универзитету. Замислите да је неко рекао „ми не смемо ништа да мењамо, како је тако је – тако је најбоље“. Како би Нови Сад дошао довде да се није мењао.

Говорили су „немој солитере“, а онда ми кажу „златно време је било 70-их и 80-их година“. Па, тада су изграђени сви солитери у Новом Саду, и хуманије су место за живот, него ово што сте направили после 2000. године – четвороспратнице и петоспратнице без паркинг простора. А, ми би да решавамо паркинг простор, али нећемо гараже.

Не може то, људи. Ја нисам комунални манекен. Ја се не додворавам. После седам година овде немам потребу да се никоме не додворавам. Хоћу да кажем истину по сваку цену. Мој задатак је сваки дан борба за јачи и снажнији Нови Сад. Мој искључиви задатак је да се борим и тучем за Нови Сад. Све остало је празна прича.

 

* Каква ће бити судбина стадиона „Карађорђе“?

– „Карађорђе“ хоћемо да реконструишемо. Многи су имали идеју да измештају „Карађорђе“ на неке друге локације, да се прихвати концепт који је присутан у великом броју европских градова, да се стадиони измештају ван самих градских центара из разних разлога – саобраћаја, безбедности…

Међутим, навијачи Војводине, огромна већина хоће да се очува традиција стадиона „Карађорђе“ и ми то апсолутно прихватамо. Град је власник стадиона и разумемо њихова очекивања и жеље. Идеја је да заједно са ФК Војводина урадимо пројекат и конкуришемо код Министарства финансија. Разговарали смо неколико пута са Синишом Малим и са председником Александром Вучићем да стадион „Карађорђе“ буде један од стадиона који ће добити финансијку подршку од стране државе Србије, од наше Владе, од председника – да се реконструише, да направимо један модеран фудбалски стадион.

Идеја је то да буде стадион без атлетских стаза. Да правимо атлетски центар у другом делу града, што подржава Атлетски клуб Војводина, где су Шпановићка и Дудаш, као и многе будуће звезде српске атлетике са сјајним тренерима.

Да направимо један објекат који ће бити у концепту и СПЕНС-а и „Променада“ и модеран фудбалски стадион. Онда имате једну зону, која одише и бизнисом и спортом. Можете на том једном релативно малом простору наћи све што вам је интересантно.

 

* Кроз два одговора сте споменули сарадњу са републичком Владом. Чести су Ваши сусрети са премијерком Аном Брнабић. Чини се да Нови Сад није имао никада бољу сарадњу са Немањином 11?

– Мислим да је то добро за Нови Сад. Ја знам да би вероватно било лакше да ја сада опсујем по Београду или кажем да сам незадовољан. Ја се борим на најбољи могући начин за Нови Сад. Мислим да је срећа за Нови Сад, што могу да позовем и председника Републике и да отворим врата у Влади и да одем код председника Покрајинске владе. Мислим да је срећа што добијамо сваке године све више пара и од Покрајине и од Републике.

И да ми имамо много више новца у Граду због таквог односа, и да је мој задатак, као градоначелника Новог Сада, да се борим за већи број инвестиција у Новом Саду, да добијемо више пара, да отварамо нова радна места, да заједно радимо велике инфраструктурне пројекте, да се више ствари дешава у Новом Саду.

Да Влада Србије каже да је Нови Сад Омладинска престоница Европе 2019. и Европска престоница културе 2021. – пројекти од националног значаја. Да се то не свали само на Нови Сад, него да имамо подршку и од Републике и од Покрајине. Да на наш динар, дођу још два динара. Да имамо више догађања. Да имамо више лепих ствари.

То је ваљда корисно за Нови Сад. Ваљда тиме показујете љубав према Новосађанима и Новом Саду. А, не да се затворите и водите једну аутистичну политику и нећете ни са ким да сарађујете. Замислите сада неког градоначелника који би се посвађао са свима. Шта би био резултат тога? Он би био три дана популаран, јер би дао неке изјаве које би биле атрактивне медијски, после тога би резултат на табели био нула бодова. Фигуративно. Нема ништа. Он је лупио три пароле, вама се то свидело, и ништа није урадио. Нити је помогао, нити је решио, нити је обезбедио више пара, нити је довео нове фабрике.

Ишао сам да тражим, да молим, да захтева од председника, тада премијера Вучића, да мора нека фабрика да дође у Нови Сад. Да отклонимо утисак да Нови Сад има све што му је потребно и где је он вечито на маргинама тих неких подршки зато што је све обезбеђено.

Да доведемо коначно две фабрике, па да данас 6.000 људи ради тамо. Не само из Новог Сада, раде људи и из суседних општина. Довели смо Континентал са научно-истраживачким центром, који је високо-технолошка инвестиција за Србију. Пре неки су прославили 200. запосленог. Иду брже него што су пројектовали. Задовољни су нашим запосленима, а они имају феноменалне услове за посао.

Наши млади људи, инжењери и пројектанти, не морају да иду у такве компаније у Румунију, Немачку, Холандију или неку другу светску државу, него такву компанију имају у Новом Саду. Имамо и једну сјајну развојну, креативну, потентну ИТ индустрију у Новом Саду, која тек улази у један замах. Ослушкујући њихове потребе, примећујем да они све више желе да инвестирају у град, траже нове пословне просторе, треба им више капацитета. Они ће тек ући у једну развојну фазу и то је нешто што треба да вас радује и чини поносним.

Као што ме чини поносним да смо пре неки дан, заједно са министром Ненадом Поповићем, поделили грантове 15 милиона динара за 44 предузетнице у Новом Саду.

Сада причамо о оном сектору малих и средњих предузећа, породичних бизниса. Не причамо само о великим послодавцима и компанија – 44 жене су јавиле и добиле директну подршку од две до пет хиљада евра за оснаживање својих фирми или предузетничких радњи.

Само Град је предвидео 160 милиона динара директно у оквиру акционог плана мера подршке запошљавања. Мислим да то ниједна локална самоуправа није предвидела. Град ће давати тај новац као подстицајне мере за запошљавање, самозапошљавање, стручну праксу, приправничку праксу, старт-апове, са посебним фондом за жене – односно у оквиру родног буџетирања. Без економског оснаживања жена, ви не можете да обезбедите да жене буду равноправне или равноправније чланице овог друштва, које је често сурово и неправично према њима.

 

* Лагано смо, што Ви кажете спортским жаргоном, ушли на терен политике. Да ли остајете при предлогу да следеће године буду одржани ванредни парламентарни избори?

– Моја перцепција, имајући у виду оно што ја могу да сагледам, а ограђујем се да немам све информације и да немам најпрецизнију слику, мислим да би било добро да изађемо на биралишта у току 2019. године.

Наравно, одлуку ће донети председник Вучић. Да не буде никакве дилеме. Пре два месеца, неколико нас, из страначког руководства, изнело је неке аргументе око размишљања зашто би ваљало изаћи раније на изборе. Није то ништа драматично раније. Нас најдаље у марту 2020. године чекају редовни избори – за Скупштину Србију, покрајинску скупштину и највећи број општина и градова. Нисмо ми на пола мандата, ми смо на 15 месеци од следећих редовних избора.

Имате ситуацију која је изазовна у сваком случају. Имате дешавања везана за Косово и Метохију. Један константан међународни притисак. Иако је Србија више него искрен партнер у покушају мирног решења вековног проблема КиМ. То није проблем од 1999. године и Слободана Милошевића или од Александра Вучића, то су глупости и један незналачки приступ.

Ко год мало и нешто прочита око КиМ, видеће да је тај проблем трајао и преламао се вековима уназад и да нисмо то успевали да решимо ни у Краљевини, ни у СФРЈ, и у другим државним заједницама. Није наишао модел, који је одржив гледано дугорочно. Тиме, наравно, има предуслове да траје у дужем историјском оквиру.

Имате константан покушај комшија у региону, да праве једну политичку нестабилност и некоректност у међурегионалним односима. Колико год Србија да пружи руку према Сарајеву, Подгорици, Загребу, стално стижу неке пацке. У години, у којој се обележава 100 година, како смо им донели слободу, имали смо такве увреде од наше браће Црне Горе, а немамо ближи народ од Црногораца, рекли су да смо их окупирали 1918. године. Можете да замислите такву глупост. Можете да замислите да ректор Подгоричког универзитета скида надгробни споменик свог деде или прадеде. То је незабележено.

Сигуран сам да ће унуци тог ректора вратити то што је скандалозно скинуто. То је незабележено у историји бешчашћа.

Загреб нам нешто стално држи придике. Када имају унутрашње проблеме, онда распале по Србији, не знају ваљда шта да раде. Наравно, односи са Бања Луком су нешто, што је нама веома битно. Од пресудног значаја за Србију је очување Републике Српске, али исто тако и добри односи са Бошњацима и Хрватима у БиХ. Врло је битна сарадња бошњачког и српског народа за цео регион. Око Македоније, мислим да смо јако коректни. Једна смо од ретких држава, која их је признала по имену који су они тражили.

То што смо им свима донели слободу пре 100 година, платили смо најскупљу цену.

Имате и дешавања на унутарполитичкој сцени. Опозиција – после свих пораза, на свим изборима, у свим крајевима Србије, по свим правилима и методологијама, по свим истраживањима и по вољи бирача – константно оспорава то што је реалност и што су факти и доводи у питање легитимитет власти која је тренутно актуелна.

 

 

 

Извор: Телеграф


Source: Српска напредна странка (https://www.sns.org.rs)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »