КО НИЈЕ ТРАЖИО, НИЈЕ НИ ДОБИО

КО НИЈЕ ТРАЖИО, НИЈЕ НИ ДОБИО
ОСТАЛО
У прилогу постављам одличан текст Алексе Вучена о томе зашто протести у Француској успевају, а код нас не.
Gilets jaunes– Удар на Француску?
„Покрет жутих прслука“ (Mouvement des gilets jaunes), серија протеста у Француској је покрет који је свој живот започео петицијом у мају 2018. године, да би 17. новембра покренуо лавину насилних демонстрација и сукоба са полицијом. Највећу пажњу привукао је у градовима Француске, али је успио да креира шири ехо због мобилизације необично великог броја руралних подручја који су се прикључили протесту.

Покрет је инспирисао многе сличне активности у Белгији, Италији и Холандији, гдје су демонстранти обучени у жуте прслуке блокирали саобраћајнице како би довели до потпуне обуставе саобраћаја.

Демонстранти тврде како исказују бијес због повећања цијене дизел горива као посљедица новог сета акциза на овај енергент. Касније су на површину испливале многе друге тензије које су мотивисале и друге учеснике покрета, као што су фрустрације повећаним трошковима живота те осјећаја да се влада (или пак владЕ, у континуитету) одлучује на несразмјерно и неразумно оштре мјере штедње на уштрб радника и средњег слоја друштва.

Покрет је назван „Mouvement des gilets jaunes“ или „Покрет жутих прслука“, јер су ти прслуци, као обавезна опрема свих моторних возила – чак и мотоцикала, препознатиљиви, јефтини, нашироко доступни и недвосмислено подсјећају на возаче који су покретачи саме петиције.

Директан повод је то да је цијена дизел горива само у 2018. порасла за преко 15%, док су најављене нове мјере за 2019. које ће повећати цијену дизел али и бензинског горива. Повећање цијене горива је тренд који прати власти у Француској још од владе Франсоа Оланда, а који је Емануел Макрон наставио.

Покрет, који је прерастао у протест, а који су постали веома насилни је проузроковао огромну материјалну штету, са неколико стотина ухапшених и повријеђених. Париска полиција саопштила је да су током немира у Паризу 1.12. повријеђене 133 особе, од којих 23 полицајца, док је 412 ухапшено.

Оно што је зачуђујуће, и то ако протесте гледате из Бањалуке јесте да, нико није назвао ове протесте „ударом на Фрнацуску“ нити је овај талас насиља и вандализма означен жутим прслуцима окарактерисан као „обојена револуција“. Сви политички субјекти, представници најудаљенијих фракција лијеве и десне гране политичког спектра су позвали на смирење насиља, осудили сукобе, али нико од званичника, чак ни увијек расположена и радикална Мари Лепен, нису протесте назвали ничим другим него оно што они заправо и јесу – протест грађана. Чуј то?!

Како је могуће да у Француској неколико стотина аутомобила буде спаљено, људи буду похапшени, полиција користи сузавац а влада разматра увођење ванредног стања, а нико не помишља да помене обојене револуције, стране плаћенике, ударе на уставни поредак и остале синтагме општемобилизације страхом?

Јер, ако смо ишта научили од наших политичких аналитичара то је да, чим неко дигне руку на Тргу Крајине, то је то, почиње да се „дешава улица“; револуција почиње; држава се руши; готово је.

Тако смо бар имали прилику да слушамо од разних и-мејл теоретичара, псеудоаналитичара и ријалити интелектуалаца који су, нарочито пред изборе, сваки феномен исказивања грађанског бунта или неслагања називали неком од ових, па и горих појава.

Колико год то било поражавајуће за наше друштвено окружење, такви псеудоаналитичари и професионални произвођачи страха су појава која је мање битна овђе. Они су некаква чињеница живота, фактум који се не доводи у питање.

Увијек су постојали и увијек ће постојати ликови који ће своје предрасуде, стереотипе, претпоставке, полуистине и отворене заблуде о свијету украсити са пар латинизама и нешто више англизама, умотати у плашт конфабулација те избљунути у јавност представљајући један такав интелектуални полупроизвод као знање, а своју надмену провинцијску перспективну продавати као стручност.

Оно што је битније овђе је то да у свијету треба да постоји, може да постоји али већ и постоји друштво које је довољно зрело да се и најбруталнији облици грађанског непослуха – па чак и отворени сукоби са ауторитетима политичке моћи – не посматрају као удар на само друштво и његове темеље, већ обрнуто. Постоји друштво које процесе интерних сукоба посматра као нешто из чега друштво излази обогаћено, са више правде, заштите права појединаца и обесправљених те смањеног капацитета оних који имају полуге моћи да их неконтролисано користе и злоупотријебе.

Како је то у Француској могуће, а код нас не? Два су разлога за то: историјски, и практични.

Историја бунџија и делинквената

Да бисмо разумјели данашњу културу протеста која је дио фолклора у Француској, морамо да се вратимо у прошлост, нешто прије 1789. и Револуције на чијим темељима почива цијела европска, па можемо слободно рећи и огроман дио свјетске политичке и друштвене парадигме.

У Француској је, у вријеме непосредно прије Револуције 1789. постојао посебан облик јавне осуде моралних, друштвених и политичких неђела – цхаривари (чаривари, каривари, зависно од изговора). Тако се, наиме, називао сатирични часопис, Ле Цхаривари који је почео да излази у Паризу 1832, који је касније забрањен због објављивања неумјесних политичких текстова, карикатура и цртежа – нешто слично као Шарли Ебдо данас.

Након затварања часописа, израз Цхаривари (чаривари) се пренио на малу групу локалних младића који би, у сатиричном, гласном и не баш пријатељски настројеном заносу излазили на улице Париза како би се окупили пред кућом неког појединца за ког би се сазнало да је начинио неко неђело – блуд или неку другу моралну повреду. Починилац тог неђела би био суочен са масом те је имао обавезу платити казну окупљеној руљи, која би све вријеме преговоре и уцјене пратила лупајући у лонце и узвицима привлачила пажњу окупљених суграђана.

Временом се са овим групицама десило то да су постале прилично политизоване. Морал је до средине 19. вијека остао у другом плану интересовања чариварија, који су за своје мете почели да бирају корумпиране политичаре или јавне службенике (најћешће пореске службенике). Становници подручја у ком би се чариавари појавили би искористили њихово присуство да искажу своје неслагање са општом ситуацијиом која, кад се погледа историјски, никад није по вољи свима.

Постепена еволуција локалне традиције окупљања и јавне осуде моралних ђела у политичке демонстрације објашњава како су протести постали саставни дио француског јавног живота. Иако не једини, та навика јавног изражавања незадовољства врло важан елемент за разумијевање високог степена оваквих акртивности у Француској.1

Како се француско друштво, након револуције, кретало ка модерном концепту уређења државе, са дехуманизованим и бирокразтизованим апаратом ојачаним капиталистичким елитама и њиховим интересима, остатак нације је отпочео развој шире политичке свијести, са којом се мијењала и тактика њихових протеста.

Од тада, протести су постали врло важан дио француског јавног живота. Велики, историјски битни догађаји, попут студентских протеста у мају 1968. године су од демонстрација направили нешто што се почело схватати као дио романтичне, гламурозне француске историје.

Од чариварија преко револуције до данас, Француска се поносно супротстављала моћницима и погрешнима. Наравно, некад је тај пркос и спремност на бунт био крвав и насилан догађај, као што можемо пратити кроз историју француских честих, не баш мирних протеста.

18. вијек
1775 – „Рат брашна“, талас побуна из 1775, након повећања цијене житарица и брашна.
1789 – „Француска револуција“, догађај који је свргнуо монархију, успоставио републику, те је попраћен периодом насилних и нестабилних политичких односа.

19. вијек
1848 – Револуција из 1848. је трећа по реду револуција у Паризу. Нереди Избили су у фебруару, када је влада забранила одржавање политичких скупова. Јулска монархија је срушена, а побуњеници су прогласили Другу републику, организовали привремену владу и сазвали уставотворну скупштину.

20. вијек
1910 – „Побуна у Шампањи“ побуна узгајивача грожђа у покрајини Шампањи.
1926 – „Крвава неђеља“ сукоби са полицијом у Колнару, 22.08.1926.
1947 – серија узастопних штрајкова широм Француске.
1968 – Окупација универзитета и фабрика те масовни штрајкови широм Француске у току маја мјесеца.
1997 – Нереди у Даммарие-лèс-Лyс када је младић од 16 година, Абделкадер Бузијан страдао након што га је упуцала полиција.
1998 – Дводневни немири у предграђу Тулуза након што је полиција упуцала и усмртила Хабиба Мухамеда (17 година) у току пљачке возила.

21. вијек
2005 – Серија немира које су задесиле предграђа Париза током којих су паљени аутомобили и јавне зграде.
2006 – протести младих у Француској, као израз противљења мејрама дерегулације у области радничких права.
2007 – Немири у Виллиерс-ле-Бел који су отпочели након смрти два ђечака чији мотоцикл је ударио у полицијско возило.
2007 – Студентски немири као посљедица неколико реформских пројеката које је покренуло Министарство за високо образовање и истраживање.
2009 – Низ нереда који су се десили на Дан Бастиље (14 Јул) у насељу Монтреуил, у источном дијелу Париза.
2016 – Штрајк таксиста у неколико великих градова, изазваних доласком Убера, конкурентске компаније. Блокаде путева, пожари, преврнута возила те блокада два велика аеродрома у Паризу.
2016 – Нуит дебоут, протести против предложених реформи Закона о раду.
2017 – Мајски протести у Паризу, када је група од око 150 демонстраната бацала молотовљеве коктеле, пиротехничка средства и каменице на полицијске снаге, током којих је шест полицајаца завршило са повредама. Протести нису имали никакву политичку нити друштвену позадину.
2018 – Гилетс јаунес, протести жутих прслука, протести против повећања цијене дизела и осталих енергената.

„Французи и њихова политичка култура воле историју и сваки облик њеног приказивања, до тачке гђе Француска често своју садашњост посматра у односу на своју прошлост у истој мјери као и будућност.“ рекао је за Тајм часопис Гај Жиру, истраживач за историју протеста у Француској на Националном центру за научна истраживања у Паризу.

Имајући у виду историјско насљеђе обиљежено честим немирима и побунама против власти и свега што она представља, као и значај Француске револуције из 1789. која стоји као симбол стварања модерне политичке Европе, није ни чудо да Французи своје протесте гледају као на својеврсни израз своје културе, не само на начин политичке борбе.

Неко би могао рећи да су протести у Француској израз грађанског васпитања и манира, прије него насилни изљеви бијеса као покушај артикулације политичких или друштвених ставова.

Да ли је протест продуктиван?
За Французе пракса каже да, апсолутно!

Други разлог зашто Французи тако олако излазе на улице је посебан однос са исходима тих излазака. Док у већини других европских земаља немири и протести почињу онда када су разговори и преговори прекинути, те се излаз не назире, у Француској се протести одвијају прије преговора, некад чак и у току преговора о датој друштвеној или политичкој теми.

Ово је видљиво чак и данас, у вријеме најновијих немира. Француски предсједник Емануел Макрон, премијер Едуард Филип и министар унутрашњих послова Кристоф Кастанер и поред свега су спремни да се састају са протестантима како би усагласили следеће кораке те смирили тензије.

Премијер Филипа је одлучио да се састане са представницина демонстраната 1.12, истог дана када је више од стотину људи ухапшено на улицама Париза. Састанак није уродио плодом пошто су неки представници “жутих прслука” напустили разговоре, рекавши да добијају пријетње. Они су тражили да се разговори преносе уживо на телевизији, што је влада одбила.

Откуд ова чудна појава да људи П Р Е Г О В А Р А Ј У?!

Француска је земља са највећим бројем синдиката, али истовремено са веома малим процентом чланства у тим синдикатима. Са тек око 8 процената радника који су синдикално организовани она је далеко испод просјека који је у Европи око 25%.

Ипак, синдикати имају значајну улогу. Будући да их има велики број, конкуренција међу њима је нарочито изражена, тако да се многи од њих одлучују на све радикалније облике борбе како би привукли симпатије јавности, приказујући се достојним чуварима радничких или људских права. Фрустрације радника су њихова мета, и они који на најбољи начин придобију симпатије тих фрустрација, добијају више чланова.

Поред тога, сама чињеница да нису чланови синдиката не значи да су радници у Француској мање склони да штрајкују. Французи су право на штрајк добили 1864, неких 20 година прије него што су добили могућност синдикалног ђеловања, што је, у сарадњи са културом простеста оснажило навику конфликта као одраза друштвене и политичке борбе.

Тако добијамо сценариј у ком неки синдикалци одлуче да покажу своје зубе, отпочну штрајк, одрже протест те онда започну преговоре о побољшању услова рада или повећању опсега права. Иако влада чешће одбија да се повинује сталним захтјевима на тај начин изазваних позива на социјални дијалог, сама њихова учесталост тјера владине представнике да понекад пружају уступке.

Спознаја да ће ове преговоре пратити неки нови конфликти без обзира на исход тренутних, притисак јавног мнења и свијест о томе какву слику шаљу у јавност представнике владе омекшава тако да су они спремнији на помаке.

Овђе се враћамо на историјску, или чак културолошку ноту Француског народа који прихвата јавно изражавање неслагања и немира као вид неопходног зла, да би се поправило стање у друштву, на било ком фронту. Мало који политичар у Француској је спреман да иде против те снажне и веома често испољаване традиције.

Гледамо у Париз сједећи у Бањалуци

Све ово чини немире у Француској, оличене у последњим покретима жутих прслука релативно нормалном појавом, коју просјечан посматрач код нас не може да схвати уколико не познаје историјски али и културолошки концепт односа у друштву. Из овог разлога нико у Фрнацуској никад неће овакве протесте назвати „ударом на Републику“ или обојеном револуцијом.

То је исто разлог што се глобални медији овом темом баве на начин да она, иако ударна вијест, не избацује из фокуса све остале. Једноставно, протести у Француској се дешавају, ако не свако године, онда барем неколико пута у деценији. То је дио њиховог фолклора, традиције, израз унутрашње динамике и начин вођења социјалног дијалога, у коначници. Није материјал због ког ће све остало стати.

Паралеле са протестима на Мајдану или Таксиму, покушавање доказивања конспираторних ђеловања тзв „мејнстрим медија“ који вијест као бива умањују (јер им не дају значај као што је случај са овим догађајима изнад) како то износе одређени портабл аналитичари су израз елементарног непознавања услова у којима се ови немири у Француској одвијају, у најмању руку.

Као држава са врло снажним институцијама и системом који је, отворено можемо рећи – настао и развијао се управо на темељу немира и серија грађанских непослуха, па и чистокрвног насиља, Француска је свакако мање занимљив предмет приче о угрожености и међународне напетости као што би изазвали протести сличне врсте на другом мјесту.

Но, занемаримо сад и-мејл теоретичаре, псеудоаналитичаре и ријалити интелектуалаце који, кад не сију страх, само траже пажњу. Поред лекције о томе како (1) не треба слушати ријеч свакога ко има приступ интернету – јер то данас има свако, као што (2) не треба ни вјеровати свакоме ко има факултетску диплому – будући да ни то није нешто посебно тешко за набавити, много важнија је спознаја о томе како дјелује зрело друштво у ситуацији унутрашњег конфликта.

За разлику од подјела које смо имали да видимо код нас у последњих неколико мјесеци, али и година, Француска политичка и друштвена елита је слала само поруке помирења, спремности на дијалог и отворено радила на рјешавању проблема који је довео до ескалације. Француски политичари, сам предсједник, премијер и његови министри, директори компанија, али и сви остали учесници друштвених дешавања су спремни на разговор и дијалог прије свега, чак и кад је ситуација дошла до тачке да се сазива ванредно стање.

Врло је важно не изгубити из вида да су и они који протестују ипак, без обзира на све, грађани Француске републике и такви заслужују поштовање, чак и онда када у свом бијесу и фрустрацији почну да пале по тој Републици.

Они су њихов народ и од њих се очекује да свом народу обезбиједе бољи живот. Кад је живот тежак, неправедан а ситуација безизлазна, бијес и његово исказивање, иако није нешто што ћемо толерисати је ипак нешто што треба разумијети.

„Смири се, горди човјече, и прије свега скрши своју гордост.“ То је прва лекција коју треба да науче наше главешине.

Друга лекција иде овима са друге стране, онима који се плаше да изађу кад им неко повећа цијену горива, обичним људима – грађанима. Захваљујући професионалним сијачима страха и троватељима јавног мнења, манипулаторима и спин докторима добили смо јавност која на сваки облик друштвене борбе, свако дизање тона или руке гледа као на чин издаје и покушај рушења поретка.

Уз то се, тихо и невидљиво, као магла у друштвену свијест увукла идеја да су борба и протест контрапродуктивни, да се њима ништа не рјешава, да стварају само проблеме и да се сваки напредак друштва одвија онда када нема тих, како би вољеи да их видимо, застоја у систему.

Чињеница је да ништа није даље од истине, а чудна је (и иронијом испуњена) историјска ситуација да су потомци људи који су скидали царства са својих рамена прихватили један такав поглед на свијет.

Идеја да се протестима ништа не рјешава је рођенданска торта изручена на тацни свакој аутократској власти која аутистично одбија да прихвати да јој народ тешко живи.

Овдје желим да направим паузу и нагласим да ни на који начин не призивам нити оправдавам насиље нити рушилачке пориве који гаје појединци са социопатским и деструктивним тенденцијама. Покушавам да причам о утемељеним облицима друштвене борбе у ситуацијама када систем, направљен тако да увијек иде на руку онима који имају моћ, оспорава све друге облике исказивања неслагања оних због којих систем уопште и постоји – обичног народа.

Патолошке појаве на страну, историја Француске, али и остатак европске цивилизације нас учи да се грађански непослух исплати. Бунт и одбијање послушности је потреба и одлика здравог друштва чији чланови не могу да остваре своје политичке и друштвене, али и економске циљеве.

Иницијативе које позивају на такве облике борбе нису пријетње за систем, нити су издајничке, нити су то увијек и стално „плаћене револуције настале у кухињама страних центара моћи“ – некад су то, једноставно и просто, израз чињенице да људи тешко живе. Ово заиста не би требало да је толико тешко схватљива мисао.

„Ко није тражио, није ни добио“ би, сасвим прикладно, била друга лекција коју нам сервирају ти Французи, старе швалерчине.

Извор: https://aleksavucen.wordpress.com/2018/12/02/ko-nije-trazio-nije-ni-dobio/

Ко није тражио, није ни добио – Бунар Блог
Зашто протести у Француској нису удар на државу, а у Србији јесу?


Source: Паланка на вези Г+ (http://feeds.feedburner.com/gppalankaonline, https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »