Зашто један свештеник из Улма не «ферма» државни празник „Дан примирја“ ?

Срби су, нажалост, дуже од стотину година, своје животе остављали и по Немачкој. Неки су добрoвољно дошли на рад у земљу Германа и ту завршили свој животни пут, а многи су у прошлости присилно довођени у немачко ропство где су скончали своје животе. Као и 142 сужња, наших сународника — ратника, који су били заробљени у Великом рату. Њих је аустроугарска команда, као и многе друге заробљенике, „великодушно“ за присилни рад препустила Немачкој. Дотерани су у злогласни логор Куберг –„Кравље брдо“ у немачки град Улм где су изнурени тешким радом и болестима, помрли.

Наравно да споменик српским војницима у Улму, који су припадали Дринској, Моравској и Тимочкој дивизији, није подигла ондашња Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија, а није га, као и после 1945.године новонастала, комунистичка Југославија, ни одржавала.

Споменик су, убрзо после завршетка Великог рата, подигли њихови преживели ратни другови од својих скромних прилога.

Прохујало време, па и почетак Другог светског рата и настанак новог поретка у Југославији чије је руководство желело да цела, тзв. „Нова историја“ крене од дана устанка против окупатора 7. јула 1941. године учинило је своје- споменик је био пао у скоро потпуни заборав!

Не само код нас, него и код Немаца јер се о споменику на Интернету тешко може наћи неки опширнији податак. Данас је споменик доста запуштен, изгледа ружно и потребна је већа стручна рестаурација. Предузеће породице Лукић из Штутгарта је већ два пута својим специјалним машинама на молбу Конзулата бесплатно чистило запрљаност споменика. Отклоњена је нарасла маховина али све то није довољно да се он спаси од даљег пропадања. Са камена –пешчара морале би да се рестаурацијом отклоне безбројне ружне светле мрље и врати светла боја камену.

Додуше, за споменик српским војницима- заробљеницима, знао је и по који Немац, као нпр. извесни господин Рајхле, ожењен Српкињом Десанком. Супруг јој је приликом посете Главног гробља у Улму на парцели војничког дела показао споменик.

Било је то далеке 1946 или 1947. године. Десанка је у Немачку дошла са око 20 година, одмах после завршетка Другог светског рата. Као једина Српкиња повремено је обилазила споменик. У оно послехитлеровско време је веома мало Срба живело у Улму и околини.

На тој парцели је сахрањено, заједно са преминулим Србима, укупно 2.153 у заточеништву помрлих војника, највише заробљених Руса. Велики споменик руској браћи је одмах ту, надомак места где су покопани њихови српски саборци. Тај се споменик, за разлику од споменика Србима, лепо одржава.

Петнаестак година по оснивању Српске православне цркве у Штутгарту која постоји дуже од 45 година, госпођа Рајхле је дојавила свештенику Слободану Миљевићу своје “откриће” споменика. Од тада су штутгартски свештеници са верницима из Улма и Штутгарта, о јесењим задушницама редовно посећивали споменик.

Доста касније су се тим посетама придружили конзули Генералног конзулата Републике Србије из Штутгарта, на чијем се конзуларном подручју он налази. Након оснивања Српске цркве у Улму организовање парастоса за преминуле војнике преузео је тамошњи свештеник.

Нажалост заједничка посета представника државе, цркве и верника о парастосима за српске војнике у Улму је напрасно престала, чим је проглашен државни празник „Дан примирја у Првом светском рату“ који се обележава 11. новембра у 11 часова. Конзуларни службеници по прописима државе споменик обилазе о званичном празнику али тамошњи свештеник то не жели- он тера по своме.

Парастосе не одржава на званични празник Србије него на неки црквени празник или пак недељу — две дана касније, већ према сопственом нахођењу или према свом слободном времену.

Ове године помен српским војницима није одржан ни на Михољске задушнице 6. октобра, ни на Митровске задушнице 3. новембра већ у недељу 18. новембра!

Зар није могло бар овај пут као раније, да се то уради заједно са представницима државе Србије не на црквени празник, него на дан државног празника, на стогодишњицу обуставе крвавог рата — питало нас је више Срба.

Баш на стогодишњицу примирја, свештеник је могао да попусти и да се договори са Конзулатом о заједничкој посети споменику. Али из Улма се ништа није чуло, осим упућеног незваничног захтева не преко Конзулата него по приватној линији, да се на црквени помен 18. новембра позову ученици, њихови родитељи и наставници Српске допунске школе из Штутгарта. Вероватно зато, да би поменути свештеник имао масовни излазак на гробље- рекли су нам наши саговорници.

Чудно да је свештеник Љ. З. тражио долазак ученика из Штутгарта у Улм, из, како ју је он раније називао „државне школе“, а исту ту школу је својевремено у Улму уништио- рече нам мајка једног бившег ученика Српске школе у Улму.

Поп је школу приватизовао а наставу води жена непознатих квалификација која је, како се прича, изузетно блиска том свештенику -љути се наша саговорница.

Ученици те заиста постојеће „приватне школе“, рекао нам је генерални конзул Србије Божидар Вучуровић, не могу да добију валидна сведочанства која би им евентуално омогућила наставак школовања у Србији или Републици Српској.

Не постоји ни могућност да у немачким школама нпр. уместо неког страног језика као енглески или француски, пред наставницима Српске допунске школе, у циљу поправљања просека оцена који је важан за наставак даљег образовања, наши ђаци полажу српски језик!

Конзул Вучуровић каже да он још увек не може да схвати како је тај свештеник својевремено успео и из којих побуда је то учинио, да из званичне српске школе која је бесплатна и коју воде проверени, високообразовани наставници, пребаци толико ученика у једну непризнату школу који родитељи морају чак и да плаћају! Вероватно се тим новцем плаћа свештеникова пријатељица!

Милоје Ракић из околине Улма нам рече да је све ово што свештеник ради подсећа на ону чувену изреку- „држава у клин а он, ваљда из неког ината, у плочу“!

Представник државе, генерелни конзул Божидар Вучуровић је на Дан примирја, по прописима државе, положио венац Републике Србије на споменик српским ратницима 11 новембра у 11 часова.

Тако је држава Србија и без свештеника из Улма кога заједнички наступ државе и цркве са верницима на полагању венца Републике Србије очигледно не интересује превише, одала почаст када је требала и где је требала!

Конзул се ни по службеној дужности није успротивио одласку наставника и ученика из Штутгарта на парастос у Улм, иако је то могао јер наша школа спада баш у његову надлежност. Рекао је да је боље да деца ипак виде тај споменик, ма у каквом стању он био.

О избегавању сарадње свештеника и његовом укидању “државне школе” пре неколико година и враћање у систем Допунских школа Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, биће сигурно још речи на неком другом нивоу- рекао нам је конзул Вучуровић.

Свечаније и достојанственије би изгледало полагање венца да се бар на стогодишњицу потписивања примирја којим је окончан Први светски рат, поред споменика уз генералног конзула, појавио свештеник из Улма, макар са неколико парохијана! Тим пре што су људи имали времена јер је 11 новембар ове године пао на нерадну недељу. Долазак ученика и наставника из Штутгарта на празник државе Србије је могао само да улепша тај чин!

П. Ракочевић

http://www.novosti.rs/в

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »