Зграде нам странци граде: Све више радника нам долази из Албаније, Македоније…

Зграде по Србији све ређе граде домаћи радници. Све је мање наших грађевинара, све су старији и све лакше одлазе у иностранство, где могу да зараде макар дупло, а неретко и вишеструко, већу плату. На градилиштима у престоници, али и другим градовима зато је све више Албанаца, Македонаца, па, кажу, чак и — Турака, пишу Новости.

Инвеститори радну снагу могу легално да доведу из иностанства и да их ангажају уз уговор. Колико је таквих случајева, међутим, нисмо успели да сазнамо.

Национална служба за запошљавање, која је дужна да одобри ангажовање страног радника, не води евиденцију издатих дозвола по занимањима, већ по држављанству придошлица. Колико је оних који долазе без икакве дозволе, нико не може ни да утвди.

До 2000. године само у Београду је радило 100.000 грађевинских радника, а сваки град и општина у Србији су имали своју фирму — објашњава Саша Торлаковић, председник Самосталног синдиката радника у грађевинарству.

 Распадом тих предузећа у пљачкашкој приватизацији распало се грађевинарство. Следећи корак је незаинтересованост младих да се школују за ово занимање јер их чека мизерна плата, увек је испод просечне, а за њу треба да ризикују живот.

Више пута се десило да на градилиштима у Београду ухвате раднике из Албаније, Турске и Македоније и то како раде на црно. Како је могуће да је градња објекта у центру града поверена фирми која има једног запосленог. Дешавало се да на крају ради шести круг подизвођача. Наши радници на градилиштима су старији радници, чије су фирме у стечају или су затворене. И у овом тренутку верујем да је 70 одсто радника на градилиштима на црно.

Горан Родић из Грађевинске коморе потврђује да објекте по Србији граде радници из разних земаља у којима се зарађује још мање него у Србији.

Има легалних радника, за које важе исти услови као и за домаће, али има и оних који раде на дивље — објашњава Родић. И то је опасно. Има ту и миграната. Ускачу Авганистанци, Палестинци.

У грађевинској индустрији ми смо десетковани, остали смо без занатске елите.

Нема керамичара, молера, гипсара, тесара. Читава занатска елита је отишла. Ко год мрда отишао је у Западну Европу. Раде у Шведској, Немачкој, са којом имамо и систем деташмана. Ми смо на ово упозоравали пре десет година. Неће имати ко да нам одржава путеве и мостове.

У Грађевинској школи у Београду ове године су успели да оформе одељења свих профила, али то није тако велики број деце. Свега два профила броје 30 ученика, док је у осталима по 15 ђака.

Ми за сваког ђака морамо да нађемо подршку привреде, и ми то успевамо — објашњава Драгана Радовановић, директор школе. — Интерес привреде је и већи, али није толики интерес ђака. Верујем да је то делом и због родитеља. Међу њима нема интересовања. А добар мајстор и у Србији може добро да живи. Чују се приче да раде за 800 динара читав дан. Али то је неквалификована радна снага. Квалификовани радници, наши ђаци, могу да зараде више. Највећи интерес је за руковаоце грађевинским машинама и за керамичаре.

НЕ БРИНУ О СИГУРНОСТИ

Потребан нам је закон о осигурању радника од повреда и он би унео озбиљност на тржиште, сматра Саша Торлаковић. Он постоји у многим земљама. Одлично функционише у Аустрији и Словачкој. Ако се деси несрећа и погине радник у Словачкој, послодавац плаћа казну од 100.000 евра. То га тера да води рачуна о безбедности и квалификованости људи који раде за њега. Ја у Србији не знам да се скоро десило да запослени одговоран за безбедност на раду затвори градилиште своје фирме.

 

Извор: http://www.novosti.rs

 

 

 

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »