Русија и Србија негују успомену на Саву Владиславића: Пушкиновог прадеду купио у Цариграду

Србин из Херцеговине довео у Русију претка чувеног писца, чију медаљу је добио глумац Милош Биковић.

Да наш човек, Србин из Херцеговине Сава Владиславић Рагузински, није 1705. године довео у Санкт Петербург малог црнца Ибрахима, кога је купио на вашару у Цариграду и поклонио га цару Петру Великом, председник Владимир Путин не би, пре два дана, нашем глумцу Милошу Биковићу уручио Пушкинову, већ медаљу с именом неког другог руског великана.

Пушкинов прадеда био је управо тамнопути дечак кога је Сава довео у Русију и тако дао значајан допринос руској књижевности.

Одушевљен поклоном свог саветника Саве, Петар Велики је издао заповест да се дечак крсти, лично му је кумовао и дао му своје презиме. Ибрахим (Абрам) Петрович Ханибал имао је шесторо деце, а 1799. године родио му се праунук Сергеј Александрович Пушкин.

О Владиславићу, који се школовао у Житомислићу и Дубровнику (одатле носи надимак Рагузински) затим се отиснуо у Цариград, Рим, па у Русију, где је четврт века као дипломата учествовао у свим важнијим догађајима руског царства, за «Новости» говори књижевник Василиј Соколов.

Сергеј Александрович Пушкин/Гроф Сава Владиславић Рагузински

Подсећа нас да је управо он изазвао поприличан шок у руској јавности објавивши у «Петербуршком дневнику», 18. фебруара 2008. године текст «Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина».

Овим написом распршио је позамашан слој заборава са импресивне биографије Рагузинског. Како међу Русима, тако и међу Србима.

До тада је у српском сећању, истина врло магловитом, постојала само књига «Гроф Сава Владиславић», којим је песник и дипломата Јован Дучић 1942. крунисао десетогодишње истраживање о свом претку. Уз нагласак да је Сава први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана и уз наду да се његово име «неће заборавити у широким слојевима српског народа».

Преварио се принц наше поезије. Тек у првој деценији 21. века, захваљујући Соколову, међу Русима и Србима пробуђено је сећање на Владиславића. Од тада се обе стране све чешће враћају заједничком јунаку.

Руси нарочито, јер је дуг низ Савиних успешних дипломатских успеха у служби Петра Великог, а после његове смрти и царице Катарине, која му је доделила титулу грофа.

Бранко Вукомановић, потомак Владиславића и руски писац Василиј Соколов/фото Новости

Закључио је Владиславић руски војни савез са кнезом Молдавије у Јашију, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму и пакт о дефинитивном разграничењу између Русије и Кине, и нацртао већим делом и данас важећу границу.

Треба заједно да негујемо успомену на њега јер је задужио и Русе и Србе — каже за «Новости» Соколов, који је био главни гост свечаности у Новом Саду приређене поводом 350 година од Савиног рођења у херцеговачком месту Јасеник и 280 лета од његовог упокојења у Санкт Петербургу.

Соколов је објавио десетак ауторских текстова о Рагузинском. Открио је и Савине дипломатске списе који се чувају у руској академији наука. Допринео је томе да се у Русији сними документарни филм о Владиславићу и често говорио о њему на руским телевизијама.

Заложио се и за то да се дипломати Петра Великог у Лаври Александра Невског у Петрограду постави спомен-плоча. Владиславић, наиме, почива поред мајке, монахиње Теофилије, своје три кћерке и «главу у главу» наспрам грофа Александра Васиљевича Суворова, бриљантног војсковође 18. века, који није изгубио ниједну битку.

Није било лако наћи место за спомен-плочу која је постојала раније, али се у неком давном времену изгубила. Благовештенска црква је врло мала, тамо су сахрањени и поједини чланови царске породице, па није било могуће плочу поставити баш на Савином гробу, али смо је ставили мало са стране — каже Соколов, који је на руски језик превео Дучићеву књигу о Рагузинском.

С поносом Соколов истиче да је последњих година Владиславићу подигнуто пет идентичних споменика — у Сремским Карловцима, Гацку, Санкт Петербургу, Херцег Новом и у Кјахту.

Мало је познато да је Милорад Павић посветио Владиславићу своју приповетку «Блејзер боје мора».

Успомену на Србина из Херцеговине предано негују житељи Троицкосавска (данашња Кјахта) места на руско-молдавској граници где је Владиславић у 18. веку саградио храм посвећен оцу нашег православља Светом Сави.

Владиславићев потомак Бранко Вукомановић, Чубурац, економиста по образовању, у неколико наврата боравио је у том месту, око 8.000 километара удаљеном од Београда. Каже нам да се храм, уз благослов СПЦ, обнавља. Иконостас ће наш уметник Иван Свиленковић израдити у Србији.

Црква Светог Саве коју је Владиславић подигао у Кјахти(фото:Новости)

ПУТИН БИО ИЗНЕНАЂЕН

Соколов каже да је тачно да су многи, па и председник Путин, били изненађени када се сазнало да је Сава Владиславић основао руску обавештајну службу.

Мало ко је знао да је Петар Велики, када је био на пропутовању у Европи, застао у Паризу и позвао Саву, који је тада био у Венецији да му помогне у преговорима. Сава је организовао разгранату трговачку обавештајну мрежу, прву руску у иностранству — наводи Соколов.

БУКВАР РОДУ СВОМЕ

Није Сава Владиславић у дипломатским висинама заборавио на свој српски род. На његов наговор, цар Петар Велики послао је у Сремске Карловце прву граматику и буквар.

То је означило настанак прве словенске школе у Сремским Карловцима. Књиге је слао и у манастире Пива и Житомислић, као и црквама у Топлој код Херцег Новог и у Рисну.

Аутор:Јованка Симић

http://www.novosti.rs/

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »