Србија крварила да би сви Срби живели у једној држави Југославији

У лето 1914. године Србији никако није одговарао рат. Поред измучености и финансијске исцрпљености, од два балканска рата, у земљи је била и прилично нестабилна политичка ситуација. Политичке странке биле су завађене на “крв и нож”.

Влада није контролисала све сегменте државне власти и није се знало ко доноси кључне одлуке, Пашић или неко други. Самим тим било је разумљиво што у том тренутку Београд није желео нови оружани сукоб, а нарочито не онај који ће се претворити у светски.

Али, како то бива, жеље су једно, а реалност нешто сасвим друго. Са севера, из Беча, али и са истока, из Софије, стизали су сигнали да рат “виси у ваздуху”. У намери да земља буде спремна за сукоб који је “куцао на врата”, Пашић је покушао да издејствује да се у Народној скупштини, по хитном поступку, усвоји државни буџет за 1914. годину. Али у томе није успео. Српско странчарење поново је дошло до изражаја. Опозиционе партије листом су гласале против…

Председник Владе се зато у јануару 1914. године обраћа Русији и тражи помоћ “да допуни што пре своје наоружање”, не би ли тако, бар за извесно време, “ослабила агресивне тежње” Аустроугарске, Бугарске и Турске. “Ако догађаји принуде Србију да овај материјал употреби”, писао је Пашић Русима, “она ће платити царској влади одговарајућу вредност. За случај да га не употреби, она ће га вратити онакав какав је добила. Трошкови за пренос овога пашће на терет Србије.”

Страначки рат није престао ни кад је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник Франц Фердинанд.

Дипломатија двојне монарахије је рачунала да је Србија услед жестоких партијских размимоилажења доведена до распадања, и зато је упутила дрзак, беспримеран и понижавајући ултиматум једној независној држави, рачунајући да ће због таквог стања у земљи све што буде тражила бити прихваћено. Али, десило се нешто сасвим супротно.

Због ултиматума утихнуле су међупартијске борбе. Завађене политичке странке у Србији пружиле су руку помирења на састанку одржаном 24. јула 1914. године, када је једногласно одлучено да се све уцене из Беча одбију.

Четири дана касније, 28. јула, Аустроугарска је објавила рат Србији.

У зору 12. августа почела је прва од четири велике офанзиве на Србију из Босне. У то време Пашић у Нишу лењиром исцртавана на географској карти границе будуће југословенске државе. Историчар Јован Радонић, који је био поред њега, забележио је:

“Сећам се добро да је границу Баната повукао далеко на исток, вододелницом између хуњадске и крашовске жупаније, а на северу низ реку Мориш. Захвативши Суботицу, Бају, целу Барању и Међумурје, почео је да повлачи границу између наше будуће државе и Аустрије, обухвативши притом и Целовац…”

Србија је дефинитивно утврдила ратне циљеве и свој “свети задатак”:

  • непоколебљива воља српског народа да се одупре нападачу и победом над њим оствари свој вековни сан да сви Срби живе у једној држави.
  • да јужни Словени у Аустроугарској искористе прилику која им се нуди и заувек се ослободе туђинског јарма…

После првог пораза аустроугарске војске, на Церу, 20. августа 1914. године, Никола Пашић упутио је меморандум свим посланицима (амбасадорима) Србије, у којем је образложио ратне циљеве и у оквиру тога нужност стварања једне, југословенске државе.

У том документу, са којим ће бити упознати и моћници из Антанте, образложено је да би једна таква држава, од 15 милиона становника, постала брзо економски и војнички спремна да буде један од стубова стабилности у послератној Европи.

Три месеца касније, 7. децембра 1914. године, донета је Нишка декларација, у време најкритичнијих тренутака Првог светског рата, коју је усвојила српска Народна скупштина и у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије: ослобођење Хрвата, Словенаца и Срба који живе у Аустроугарској и уједињење са њима.

Војвода Мишић са штабом Прве армије

У много чему Пашић се није преварио — да ће народ Србије хтети и моћи да се понесе са војском нападача. Срби из Србије су се заиста показали као војска која заслужује свако, па и највеће признање.

Није се Пашић преварио ни у процени савезника из Антанте. Предосећао је њихове калкулације када су у питању Србија и Балкан. Био је уверен да ће Србија својом борбом и својом верношћу обавезати велике силе Антанте да прихвате националне циљеве. То се на крају тако и десило.

Једино што мудри Баја није добро предвидео били су Јужни Словени. У време када он дефинише ратни циљ, на Дрини су укрстили оружје углавном Словени: на једној страни Хрвати, муслимани, Словенци и Чеси, па и Срби из Аустроугарске, а на другој Срби из Србије.

Јужни Словени из Дворне монархије нису помишљали да напусте хабзбурговску заставу и са оружјем у руци пређу на српску страну.

 Уместо да већ на први пуцањ похитају својој браћи у Србији, што су очекивали многи Срби а не само Пашић, Хрвати, муслимани, Словенци, они пре свега, кидисали су на српске положаје као тигрови, надмашујући у томе, али и у својој безобзирности према српским војницима, рањеницима, као и цивилном становништву, врло често и саме Немце и Мађаре. Тако како су се јужни Словени у аустроугарским униформама понели у почетку рата 1914. године, тако су се у Србији понашали до самог краја светског крвопролића — написаће Васа Казимировић.

Када се Србија у јесен 1915. године, неопорављена од рана задобијених 1914, године у којој је сломила три офанзиве војске у плавим униформама, нашла на удару трију армија — Аустроугарске, Немачке и Бугарске — и била упућена само на себе и своје знатно проређене трупе, упутила је апел великим савезничким силама да јој се најхитније упути помоћ од најмање 40.000 војника. Њен захтев био је одбијен, мада су се у Солуну већ налазиле трупе Антанте.

Упркос силним жртвама на фронту и у позадини, српска влада ниједног тренутка, ни када се у позну јесен 1915. године нашла у безизлазној ситуацији, притиснута аустроугарским и немачким снагама са севера и северозапада, и бугарских са истока, није ни помишљала да обустави борбу, да се одрекне својих ратних циљева — стварања једне велике и јаке југословенске државе у којој би се, пре свега, сви Срби нашли на окупу. Одбила је све понуде Аустроугарске и Немачке о сепаратном миру.

У највећој кризи Никола Пашић је одбио и предлог Немачке, 24. септембра 1915. године, да Србија напусти савезништво са силама Антанте и закључи сепаратан мир и да за то буде награђена територијом северне Албаније до Јадранског мора, Црном Гором и деловима Босне и Херцеговине. Одговор на Пашићево одбијање убрзо је стигао. Уследио је општи удар на Србију, од Оршаве до Вишеграда. Под командом немачког генерала Макензена, на српску војску устремиле су се армије Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Офанзиву је најавила таква силовита артиљеријска ватра, по оценама војних експерата, коју Европа до тада није доживела.

Уместо мира, Српска врховна команда изабрала је да покуша да се са трупама које су јој још стајале на располагању пробије кроз качанички теснац ка Скопљу и одатле успостави везу са савезничким јединицама у Солуну. Пошто тај маневар између 18. и 20. новембра 1915. није успео, кренуло се у повлачење преко Црне Горе и Албаније на северно албанско приморје, да би се ту војска опоравила, реорганизовала и потом продужила борбу. Голгота српске војске кроз албанске врлети одавно је ушла у историју.

Прва понуда Србији за склапање сепаратног мира стигла је од Аустроугарске 2. децембра 1914, уочи почетка Сувоборске битке, посредством грчке владе, са поруком да се прекине “крвави и за Србију безнадежан рат”. Два дана касније, кад је контраофанзива српске војске била у пуном замаху, аустроугарски посланик у Атини је изјавио да његова држава нема тежњи да припоји српске територије и да она жели да увери српско становништво у своја искрена осећања саучешћа и мирољубивости. И немачки посланик тих дана је убеђивао грчког премијера Венизелоса да пренесе сличну поруку српској влади.

Понуде за сепаратни мир у име централних сила, Немачке и Аустроугарске, нуђене су и Николи Пашићу лично. Немачки емисар Албин Кучбах, који је дошао у Ниш, у свом извештају претпостављенима јавља:

“У неколико наврата покренуо сам у разговору са Пашићем питање склапања мира. Он је врло радо прихватио измену мисли о томе, али дискусија није прелазила академске оквире…”

Кучбах је из Ниша редовно достављао тајне извештаје не само Берлину, већ и Бечу. О Пашићу пише:

“Он би сигурно поздравио једно скоро закључење мира са централним силама, наравно које би било од користи по Србију, али он није знао како да се то оствари. Он се још увек надао да ће силе Антанте победити …”

Кучбах се са Пашићем сретао и пред Макензенову офанзиву, у позно лето и јесен 1915. године. Пашић је тада, како Кучбах казује, био веома забринут и у једном тренутку сам је заметнуо разговор о закључењу мира, приметивши притом да су сви Срби уверени да би Немачка водила друкчију политику него Аустроугарска.

“Али, мој труд је био узалудан. Изузев својих најближих сарадника, никога више није пуштао преда се… Једноставно, нисам могао да продрем до њега. Није ми пошло за руком чак ни да установим где се Пашић налази. Ја сам му тада написао једно писмо и доставио му га 24. септембра 1915….”

У овом писму Кучбах је Пашићу указао на катастрофу пред којом је Србија уколико брзим склапањем мира не спречи предстојећи напад. На ово писмо Пашић није одговорио. У разговорима са немачким емисаром Пашић је настојао да добије одговор на питања која су га занимала. притом ништа, по свом старом опробаном систему није одбијао, али и ништа није нудио.

И Георг Штрајт, министар спољних послова Грчке, ангажовао се на сондирању терена за склапања сепаратног мира са Србијом. О његовом ангажману професор Андреј Митровић је написао:

“Грк се, наиме, показао спреман да преузме улогу посредника између централних сила и Србије, али под условом да на томе ради у споразуму и са неким меродавним личностима своје државе, пре свега са краљем Константином — што се наводно није допало Берлину, па се већ после неколико дана одустало од целе акције.”

Зарад заједничке државе троименог народа српска влада није прихватила понуђене аранжмане који би Србију поштедели огромних невоља у које ће запасти у годинама које су следиле, губитка од 1.470.000 становника, што је 28 одсто укупне популације, и преполовљеног националног богатства, које је вредело десетак милијарди златних франака.

Да иронија буде већа, замисао српских политичара да се на Балкану створи нова државна творевина — Југославија — није наишла на повољан пријем у Русији, Енглеској и Француској, савезничким земљама Србије.

Историчар Драгољуб Живојиновић, чак, тврди да су ове велике силе одбиле да прихвате Декларацију. Свака од ових земаља имала је своје посебне разлоге због којих није хтела да уважи ову идеју.

ЛОНДОН ЗА ИЗЛАЗ НА ЈАДРАНСКО МОРЕ

Едвард Греј, шеф енглеске дипломатије, у неколико наврата истицао је да амбиције Лондона нису стварање Југославије, него проширена Србија која би добила широк излаз на Јадранско море. Да би придобили Бугарску да се прикључи савезницама Антанте, енглески политичари су били спремни да Софији понуде територијалне уступке, односно делове Македоније који су били спорни после завршетка Првог балканског рата, а које је држала Србија. Како би од Београда добили пристанак за “одређену територијалну трансакцију”, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустошену Србију, него да јој дају статус и значај “велике Србије”.

НЕВЕРИЦА РУСА У СУЖИВОТ СА ХРВАТИМА

У царској Русији, која је била највернији савезник Србије, нису могли да схвате да се у Београду тако олако прихвата идеја о стварању државе у којој би требало да заједно живе народи са међусобним озбиљним конфесионалним разликама.

Један од најутицајнијих руских политичара Сергеј Димитријевич Сазонов, који је за време рата био министар иностраних послова, енергично се супротстављао стварању ове државе.

Руски министар је изнео неверицу у могућност срећног живота Срба, Хрвата и Словенаца у заједничкој држави, и том приликом нагласио да Русија настоји да после завршетка рата Србија буде једна снажна и територијално увећана држава, која ће имати широк излаз на Јадранско море.

У јесен 1915, када су почеле припреме за четврту велику офанзиву на Србију, а централним силама се придружила и Бугарска, Кучбах се опет појавио у Нишу. Дошао је да Пашићу пренесе поруку својих налогодаваца, да се у последњем часу склопи мир са централним силама.

аутор: Иван Миладиновић

http://www.novosti.rs/

 

 

 

 

 

 

 

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »