Хроника најављеног слободоубиства – разговор са проф. др Браниславом Ристивојевићем

Хроника најављеног слободоубиства – разговор са проф. др Браниславом Ристивојевићем
ПРВИ ЧОВЕК У СРБИЈИ КОЈИ ЈЕ ОСУЂЕН ЗА ВЕРБАЛНИ ДЕЛИКТ ПОСЛЕ ПАДА КОМУНИЗМА
Бранислав Ристивојевић је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду. Шеф је Катедре за кривично право и криминологију. Некад је био и народни посланик, шеф посланичког клуба, председник два скупштинска одбора (за законодавство и за правосуђе и државну управу), саветник председника владе. У орвеловској Србији у којој живимо, професор Ристивојевић jе, због слободно израженог научног и стручног става, изведен пред Виши суд у Новом Саду. На суд га је бацила поверинца за равноправност, и жена судија/ судиница/ судијка (бирајте шта вам се свиђа, у складу са новоговором „родне равноправности“ ) је недавно донела пресуду:

Ристивојевић је крив зато што је својим текстом „Насиље у породици и насиље над пороцицом“, објављеним на сајту Нове српске политичке мисли, наводно дискриминисао жене на основу пола и ЛГБТ популацију на основу сексуалне оријентације. Суд је, због тога, «забранио туженом да убудуће у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности износи ставове којима се омаловажавају жене и припадници/це ЛГБТ популације и подржавају предрасуде према овим друштвеним групама». Туженом је наложено да о свом трошку објави ову пресуду на сајту НСПМ или дневном листу са националним тиражом.
И тако смо се, како би рекао Миша Ђурковић, вратили у 1947. годину.

ШТА ЈЕ „ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ“?

Поштовани господине Ристивојевићу, оно због чега сте осуђени некад се звало „вербални деликт“, а сада је у питању „политичка коректност“. О чему је, у суштини, реч?

Политичка коректност је збирни назив за, пореклом америчка, ограничења слободе говора која су створена по узору на онe која су некад постојала у комунизму. Као и друга сродна ограничења, нису успели да је „запате“ у матичној земљи јер она изузетно цени слободу говора, али је успешно пресађенa у државе у којима сопствене владе немају снаге да се одупру отровним плодовима Сорошевог новоговора. Оно што није довољно добро за Америку изгледа да јесте за ЕУ, и посредством ње за Србију. Политичка коректност се у суштини своди на механизме самоцензуре или цензуре којима се ограничава шта се може говорити, рећи или саопштити, о чему се може причати, дебатовати, аргументовати и слично. У појмовно родословље политичке коректности посвећене су речи које сликовито оцртавају табу теме савременог политичког система. Неке од тих нових речи и израза већ су постали део језичког арсенала у службеном говору модерних либералних демократија и имају јаку језичку и емотивну тежину. Тако нпр. изрази или речи као што су „људска права“, „толеранција“, „мултиетничко друштво“, „различитост“, постали су део новог дискурса. Добар део ових израза су нејасни и неодређени, у неким случајевима представљају чак варварско насиље над језиком (нпр. силовање српског да по сваку цену свака именица има женски граматички род), али су звучни и, што је најважније, имају статус посвећеног и самим тим недодирљивог говора. Није ни чудо да их је Гелен, поредећи их са вером, назвао „нова хуманитарна религија“.

НОВА ИНКВИЗИЦИЈА НА ДЕЛУ

О каквој је доктрини реч? И откуд јој инквизиторски потенцијал?

Заиста, политичка коректност је током времена постала тако снажна да је устоличена у једну врсту цивилне религије Европске Уније, а ова у неку врсту секуларне теократије. Она се од заједнице држава истих интереса, која је некад можда и имала морално право да се назове либераном демократијом, претворила у нарочиту врсту верско-политичког парасистема. Њена религија исповеда безусловно и беспоговорно веровање у мит о ЕУ као колевци слободе, генератору правне државе и друштву отвореном за слободан ток и размену људи, роба и идеја.

Своје порекло и изворе ова нова секуларна религија открива у својој суманутој тежњи за опонашањем хришћанског учења о предестинацији или исламског учења о кадеру. Подсећамо да је су то верска учења по коме су сва дешавања унапред предодређена Божјом вољом. Предодређеност, истина, не искључује потпуно слободну вољу и слободу деловања. Међутим, она их ограничава и подређује Божјој вољи и Божијој милости. Другим речима, нема много могућности да се нешто промени у нашим животима (Арапи, рецимо, имају обичај да кажу: Иншалах – Ако Бог да). Према овом учењу неки су преодређени за спасење, а неки за проклетство. Сасвим је јасно да су у овој новој „религиологији“ за спасење предодређени они који беспоговорно прихвате и усвоје и исповедају њене секуларно-теократске идеје. На исти начин на који су, према јудаизму, Јевреји изабран народ, тако су и према овој новој религиологији следбеници мултиетничког друштва различитости и толеранције изабрани. И ту нема приче. Ко се усуди да покаже и најмању сумњу у исправност у најбољем случају бива исмејан и проглашен малоумним, а у горим бива друштвено одбачен. Ако којим случајем неком падне на памет и да прича о тој сумњи или да је подели са другима, онда се та прича и та дебата од стране нове секуларне теократије назива политичка некоректност и санкционише се.

НЕМА ДЕМОКРАТИЈЕ ЗА „НЕПРИЈАТЕЉЕ ДЕМОКРАТИЈЕ“

Како је то могуће у систему који се куне у људска права и демократију?

Просто и једноставно: сваки тоталитарни политички систем (био он стари комунизам или овај нови, секуларнотеократски квазилиберализам) може, у одређеној мери да трпи критичаре који нападају његове мане, али отворену јерес против својих темељних политичких митова ниједан такав систем не може да дозволи јер ће то на крају водити његовом распаду. Из овог разлога су крајња нетрпељивост према мишљењима или ставовима која се не свиђају властодршцима најбољи показатељ да ли је неко друштво тоталитарно или није. Речју, када неко друштво постави основне постулате сопственог деловања на позиције хиперморализма, тако нешто би код сваког разумног бића морало да упали сигнал за упозорење да се спрема тоталитарна и нетрпељива будућност, речју диктатура.

Има ли везе између савременог појма политичке некоректности и старог комунистичког вербалног деликта?

Појам вербалног деликта су користили сви слободномислећи људи, у бившој Југославији да опишу по злу чувене чланове Кривичног закона: 133. (Непријатељска пропаганда) и 67. (Забрана јавног иступања). Они су служили да се казни свако одступање од језичког стандарда или обрасца дозвољеног говора комунистичке идеологије. Тај стандард се налазио у речник некадашњих комунистичких гласила и језику апаратчика бивше комунистичке Југославије. Био је препознатљив по употреби мноштва хипербола, парабола, метафора и идеолошких фраза које су имале агресивну идеолошку и полемичку снагу и са којим није било дијалога. Због ове његове карактеристике његова источнонемачка варијанта је поспрдно називана Beton Sprache односно Бетонски говор. Будући да од њега нема одступања, постојан је и непроменљив, он је људе подсећао на армирани бетон. Вербални деликт је уствари био прекршај језичког стандарда комунистичке идеологије, односно оног стандарда који се данас зове политичка коректност. Негација ове коректности је, логично, некоректност. Значи, политичка некоректност је само нова верзија тих, како су се у нашем друштву некад називали вербалних деликата. Политичка коректност данас захтева од људи исто оно што су некад у комунистичкој Југославији захтевали наведени чланови кривичног закона – да умукну. Данас се политички некоректним сматра онај ко је некада у комунизму сматран непријатељским пропагандистом. Ови чланови некадашњег Кривичног закона функционисали су тако што би слободномислећи човек за речи које не одговарају стандарду био осуђен на казну, значи био би затворен, и још би му била изречена мера безбедности која се називала забрана јавног иступања. Њоме би му била запушена уста. Онај ко би додатно затвору добио и ову меру безбедности није смео да, како назив саме мере каже, иступа у јавности.

МЕКА ОКУПАЦИЈА ПОСТАЈЕ СВЕ ТВРЂА

Да ли модерни „религиолози“ покушавају да своје правоверје спроведу на исти начин?

Само до неке мере. Диктатура политичке коректности не подразумева државни терор којим управља маса политичких снагатора додатно оснажена оруђима правосудног система и тајне полиције, као што је била пракса у класичним комунистичким диктатурама. У Србији више нема југословенске верзије Гулага, оне у којој је владала медитеранска клима. Данас се поступак затварања уста људима спроводи тако што се застрашују и бивају уцењени разноразним претњама ванправним (лажно морално згражавање, одбацивање, грађанска смрт) или некривичноправним санкцијама (лустрација, избацивање са посла, лишавање функција или титула) ако не запуше своја или, још горе, туђа уста у свом окружењу. Најгори од свих ефеката овог друштвеног тока није цензура, већ самоцензура. Не само грађани, већ и новинари и интелектуалци, а на овом мом примеру видимо и судије, дужни су да, у интересу политичке коректности, али и због бојазни од друштвеног остракизма, увежбавају и практикују језичку самоцензуру. Тај грађански страх (част изузецима који се боре!) и, на жалост, интелектуална лењост, стварају окружење растуће друштвене безвољности у којему слобода говора сама од себе нестаје или постаје небитна. Нажалост, у главама таквих људи створио се један виртуелни Голи оток. Овај је далеко страшнији од оног који смо оставили комшијама деобним билансом енглеске подметачине а српске вековне заблуде. За разлику од оног стварног Голог отока за духове од глине из овог нема изласка, они га свуда носе са собом.

Ипак, шта ако „мека окупација“ почне да показује своје оштре зубе? Јер, не мире се сви ни са „меком окупацијом“.

За поменуте часне изузетке који се и даље боре (а чији вербални деликт, односно политичка некоректност, у ствари јесте отрежњење у временима масовне хипнозе којој је homo srbianus бомбардован са централноплански управљаних електронских медија) у модерним мултиетничким и мултикултурним друштвима закони се мењају тако што постају све репресивнији и све оштрији, а друштвени притисак све снажнији. За њих више нема само друштвеног одбацивања и презира. Ту су полицијско-режимско прозивање због мисли које не иду низ длаку општем току ствари. Затим долази судска контрола и санкционисање не само мисли, него како мој случај показује, и помисли (нисам осуђен за оно што сам написао већ за значење речи које је судија „учитао“ или приписао моме тексту). Ту је и активно оцрњивање, блаћење, а нарочито, толико омиљено у комунизму – етикетирање. Оно је служило за крајње оцрњивање људи другог става или мишљења. Била је то нека врста негативне есенције или, боље речено, контрадестилат слободе мишљења и интелектуалне тромости. Могла се назвати и слобода немишљења. Етикетирање је на најбољи начин показивало да се о некоме и његовим речима, пре него што се он осуди, ни не размишља. Оно је уствари било комунистичка варијанта предрасуда. Није било битно да ли си ти Владимир, Миша, Милан и Бранислав, битно је да си био „националиста“, „клерикалац“, „назадњак“, „централиста“, „реакционар“, „контрареволуционар“ итд. У савременом јавном говору главних медија као еквиваленти тим старим етикетама и као симболи свеопштег зла често се користе речи „антиваксер“, „равноземљаш“, „противник ЕУ интеграција“, „хомофоб“, „женомрзац“, „сексиста“, „насилник“, „десничар“, и у најгорим случајевима „фашиста“ и „неонациста“. Ово је довело до једне врсте поступка који Штраус назива reductio ad hitlerum односно свођење носиоца другачијег мишљења на парадигму зла. На самом крају, за оне којима је и после свега овога стало до слободе говора резервисана је статус апсолутног непријатеља у Шмитовом смислу и све јача кривична репресија. Она од ultima ratio (последњег средства за борбу против криминалитета) све више постаје prima ratio (прво средство), а како ствари стоје и колико слободномислећих у Србији има, постаће и sola ratio (једино средство).

БУДУЋНОСТ ЈЕДНЕ ИЛУЗИЈЕ

Каква је будућност овог, како сте показали, обновљеног тока гушења слободне мисли и речи?

Иста као и судбина комунизма из којег је црпео инспирацију за сопствени настанак. Многи су фактори утицали на пропаст комунизма. Међу важније убројао бих сировост и суровост службеног комунистичког језика, те сталне „религиолике“ чистке (диференцијације) и јака полицијска и судска репресија који су водили губљењу поверења у систем и, коначно, рушењу комунистичког експеримента. Десиће се и овде слично. Ипак, има и разлике. Требаће више времена и енергије. Савремене квазилибералне секуларне теократије довеле су репресију над мислима и речима до интелектуалног савршенства. Данас је далеко теже разазнати правог политичког непријатеља од обичног опонента односно, речено политички некоректним језиком, данас се теже одваја инквизитор од жртве.

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у „Геополитици“

БОРБА ЗА ВЕРУ – Хроника најављеног слободоубиства – разговор са проф. др Браниславом Ристивојевићем
Чување вере православне


Source: Паланка на вези Г+ (http://feeds.feedburner.com/gppalankaonline, https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »