Чедомир Антић: Окупација или ослобођење?

Чедомир Антић: Окупација или ослобођење?
Укључивање Црне Горе у њену матицу, уједињену српску државу, био је вековни сан. Био је избор српског народа да оно прерасте у југословенско уједињење. Та стара тежња извршена је без довољних припрема, у тешким и сложеним временима, сa мало потребних средстава, уз много грешака – продубљујући поделе које су постојале и раније и за које је у великој мери био крив краљ Никола Први. Ипак, данас када један диктаторски режим, настао на основама бројних злочина, од којих су они почињени у време Божићне побуне више десетина пута мањи, треба се присетити догађаја из 1918. године. Не стицаја, накнадних успомена и последица нацистичког и фашистичког тоталитаризма који су дошли тек деценијама касније.

Други југословенски пешадијски пук Српске војске је после пробоја Солунског фронта пошао ка Црној Гори. Било је то велико и јуначко напредовање. Италијанска флота налазила се надомак аустроугарских и некадашњих црногорских вода, а српске су трупе током шест седмица, ратујући прешле више од 500 километара. Током дводневних борби 29. – 31. октобра 1918. део овог пука под командом потпуковника Гргура Ристића отео је аустроугарској војсци Скадар. Други део пука, под командом Ристићевог помоћника потпуковника Светислава Т. Симовића, успео је да се пробије до Подгорице. Код Биоча су се три дана борили са аустроугарским четама, након чега су ослободили разрушени град.

У преговорима са аустроугарским трупама Симовић је успео да без борбе ослободи Цетиње, престоницу Црне Горе. На то је, пошто се плашио да град не страда као Подгорица, био поносан и када се две деценије касније присећао ових великих дана.

„6. НОВЕМБРА КОЛОНА ПОТПУКОВНИКА СВЕТ. СИМОВИЋА најсвечаније је дочекана у Цетињу од целокупног грађанства без разлике узраста и положаја. На уласку у варош поздравиле су нас разне корпорације а пред ВЛАДИНИМ ДОМОМ Митрополит Црне Горе Њ. Преосвештенство Митрофан Бан.

Потом су трупе отишле у касарне а мене су најотменији грађани Цетиња отпратили до дворца Краљевића Данила, где ми је био одређен стан, а где је дотле становао аустро-угарски гувернер Црне Горе.

Пред српским посланством – домом Њ. В. Петра Првог Краља Србије, где је се родио Њ. К. В. Наследник Престола – Регент Александар и пред двором Њ. В. Николе Првог Краља Црне Горе био је окупљен силан свет; црногорска војна музика, која је учествовала у дочеку српске војске са својим (вишим) капелником г. Вимером, свирала је и Црногорци су се веселили и играли народне игре са музиком и без музике.

Шест дана касније српска војска стигла је на приморје. Њен задатак је био да одбрани луке од претензија Италије. Члан локалног Народног вијећа, историчар Томо Крстов Поповић из Херцег Новог описао је догађаје који су се одиграли 10. и 12. новембра 1918. године:

„Данас стигоше овдје из Црне Горе неки скитачи и мамљивци именом српскијех комита. Било их је осам њих. Спочетка вјеровало им се, да су комите, док се одмах први дан не стадоше хватати из лажи у лаж и док на безобразни начин не стадоше тражити хране, одјеће, обуће, коња, па чак и новаца. Бијаху уапшени и прогнани преко границе…

Исти дан, када су овдје стигли српски војници, предузели су они одмах службу. Између осталога разоружали су неке лопове, који су се издавали за српске комите – највише Црногорци – те ишли од куће до куће мамећи силом и милом све што би им се по истима свиђело.“

Комите на сличан начин описује и католички свештеник Дон Антон Милошевић из Котора. О уласку српске војске у овај древни град он пише:

„Котор и његова околица с неописивим весељем и одушевљењем дочекао је ову побједоносну и славом овјенчану војску.“

А ево како је народ у Херцег Новом дочекао српску војску којој се тада предао аустроугарски подмаршал Хоусек:

„По томе музика – ту пред аустријским официрима! – засвира српску химну коју народ саслуша побожно гологлав и сузнијем очима од радости. А бијаше около наоколо дивизијске зграде – хотел Бока – мноштво народа све прекрилино, да се од силнога свијета нигдје није могло приступити. Све ово изгледаше нам као сан, нипошто јава, нарочито гледајући, како се све ово, послије дојучерашње аустријске строгости, све врши пред ц. и к. аустријским официрима, који на глас српске химне стоје укочени, салутирајући по војнички са руком на сљепочници. У овом неисказаном одушевљењу омладина подиже на рукама потпуковника Симовића, те га у заносу раздрагани понесе тако около свега града.“

Претходно је бискуп Котора Франо Учелини одржао говор окупљеном народу који је клицао српској војсци. Потпуковника Симовића је ословио са „драги брате“, а присутном италијанском официру се обратио са „драги пријатељу“.

Ове цитате преноси један марљиви историчар Боке. Мислим да су извори и раније били познати. Ова сведочења учесника, сведока, Бокеља – провославних и католика – били би довољни, да црногорски шовинисти и припадници режима Мила Ђукановића раде било шта друго осим што сеју мржњу међу народе ове земље. Њихов гнев и љутња не потичу из 1918, 1919. или било које године 20. века. Они мрзе од 1997, тачније од 2006. године, јер тада су схватили да све што имају дугују злу и мржњи.

Цитирано је паметном доста. Други боље да не читају, досадашње последице њиховог интелектуалног труда утицале су само и искључиво лоше, и то не само на њих, већ и на околину.

Чедомир Антић: Окупација или ослобођење?
понедељак, октобар 29th, 2018 у 11:02PM. Укључивање Црне Горе у њену матицу, уједињену српску државу, био је вековни сан. Био је избор српског народа да оно прерасте у југословенско уједињење. Та стара тежња извршена је без довољних припрема, у тешким и сложеним …


Source: Паланка на вези Г+ (http://feeds.feedburner.com/gppalankaonline, https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »