Тајлер Дурден: Да ли је културни марксизам нова главна америчка идеологија

Тајлер Дурден: Да ли је културни марксизам нова главна америчка идеологија
Културни марксисти верују да ће једног дана они бити једини који располажу моћи и да ће им то омогућити да диктирају масама како да живе и шта да мисле. Но, неомарксистички интелектуалци су у заблуди

Извор: zerohedge.com

(ZeroHedge, 12. 10. 2018)

Друго име за неомарксизам, који је све популарнији у Сједињеним Државама, је културни марксизам
Према овој теорији покретачка снага иза социјалистичке револуције није пролетеријат – већ интелектуалци. Док је марксизам у великој мери нестао из радничког покрета, марксистичка теорија буја у данашњим културним институцијама, у академском свету и у масовним медијима. Овај „културни марксизам“ сеже до Антонија Грамшија (1891–1937) и Франкфуртске школе. Теоретичари марксизма препознали су да пролетеријат неће одиграти очекивану историјску улогу као „револуционарни субјекат“. Стога, да би се одиграла револуција, покрет морају да изнесу културне вође да би били уништени постојећи, поглавито хришћански, култура и морал, и да би се онда дезоријентисане масе окренуле комунизму као свом новом вјерују. Циљ овог покрета је установљење светске владе у којој би марксистички интелектуалци имали последњу реч. У том смислу културни марксизам је наставак онога што је започела Руска револуција.

Лењин и Совјети
Предвођени Лењином, они који су извели револуцију видели су своју победу у Русији само као први корак према светској револуцији. Руска револуција нити је била руска нити је била пролетерска. Индустријски радници су 1917. године у Русији чинили само мали део радне снаге, коју је највећим делом чинило сељаштво. Руска револуција није била исходиште радничког покрета већ [деловања] групе професионалних револуционара. Ако се изблиза погледа састав бољшевичке партије и првих влада совјетске државе и репресивног апарата открива се истински карактер совјетске револуције као пројекта чији циљ није био да се ослободи руски народ од царистичког јарма већ да служи као полигон за извођење светске револуције.

Искуство Првог светског рата и његове последице показале су да је марксистички концепт „пролетеријата“ као револуционарне снаге био илузија. На примеру Совјетског Савеза, могло се видети да социјализам није могао да функционише без диктатуре. Ова разматрања навела су водеће марксистичке мислиоце на закључак да ће бити потребна другачија стратегија ради успоставе социјализма. Комунистички аутори ширили су увид да социјалистичка диктатура мора да дође под кринком. Пре него што социјализам може да успе, постојећа култура мора да се промени. Контрола културе мора да претходи политичкој контроли.

Културна контрола настала је у заједници са политичком контролом
Неомарксистима је ишла на руку чињеница да су многа од њихових настојања да преузму контролу у култури текла паралелно са државним задирањем у појединчеве слободе. Током претходних деценија, у исто време када је такозвана политичка коректност била у успону, америчка влада је прибавила огроман арсенал репресивних средстава. Свега неколицина Американаца зна да су Сједињене Државе и даље под ванредним мерама које су на знази од када се Џорџ В. Буш послужио извршним овлашћењима да објави стање националног ванредног стања 2001. године. Исте године, Једанаести септембар је отворио пут да се прогура Патриотски акт. На „Укупном индексу слободе“ (Aggregate Index of Freedom) организације Фридом Хаус (Freedom House) скор Сједињених Држава је пао са 95 поена на 86 поена 2018. године.

Морална исквареност
Пут ка владавини културних марксиста је морална исквареност народа. Како би се ово постигло, масовни медији и јавно образовање не смеју да просветљују већ да збуњују и заводе. Медији и образовни естаблишмент раде на томе да усмере један део друштва против другог дела. Док групни идентитети постају све уситњенији, каталог виктимизација и историја тлачења постају све детаљнији. Преметнути се у признату жртву тлачења је начин да се задобије друштвени положај и да се прибаве права на посебну помоћ, поштовање и друштвену укљученост.

Захтев за социјалном правдом ствара бескрајни ток трошкова који се сматрају неопходним – за здравство, образовање, пензије, и за све оне људе који се сматрају „потребитим“, „прогоњеним“ и „потлаченим“, било да су то стварно или да је реч о измишљотини. Поплава трошкова без краја и конца у овим подручјима корумпира државне финансије и производи фискалне кризе. Ово помаже неомарксистима да оптуже „капитализам“ за сва зла иако, у ствари, регулаторна држава је оно што изазива систематске подбачаје пошто неумереност јавног трошења узрокује финансијску крхкост.

Политика, медији и правосудни систем никада не престају да воде нове бескрајне ратове: рат против дрога или рат против високог крвног притиска или кампању која прокламује бескрајну борбу против масти и гојазности. Листа непријатеља расте из дана у дан било да је реч о расизму, ксенофобији или антиисламизму. Оваплоћење ових покрета је политичка коректност, рат против поседовања сопственог мишљења. Док јавност толерише одвратно понашање, посебно у оквиру култа уметности, списак забрањеним речи и мишљења расте на дневној основи. Јавно мишљење не сме да иде изван неколико прихваћених гледишта. Ипак када се јавна дебата осиромаши, разноврсност радикалних мишљења буја у потаји.

Културни марксизам води друштво, у моралном смислу, у идентитетску кризу путем лажних мерила лицемерне етике. Циљ више није „диктатура пролетеријата“ зато што је овај пројекат пропао, већ „диктатура политичке коректности“ чијим врховним ауторитетом располажу културни марксисти. Као нова свештеничка каста, чувари новог правоверја владају институцијама чију моћ покушавају да протегну на све сегменте друштва. Морално урушавање појединца је нужни корак како би се постигла коначна победа.

Опијум за интелектуалце
Верници неомарксизма су претежно интелектуалци. Радници су, после свега, део економске реалности производног процеса и знају да су социјалистичка полазишта трућање. Нигде социјализам није установљен као исходиште радничког покрета. Радници никада нису били они који уводе социјализам већ су били његове жртве. Вође револуције су били интелектуални страначки политичари и војне личности. Писци и уметници били су они који су имали да прикрију бруталност социјалистичких режима кроз чланке и књиге, филмовима, музиком и сликама, као и да обезбеде социјализму научно–интелектуалну, естетичку и моралну привлачност. У социјалистичкој пропаганди, нови систем је приказиван као праведан и продуктиван.

Културни марксисти верују да ће једног дана они бити једини који располажу моћи и да ће им то омогућити да диктирају масама како да живе и шта да мисле. Но, неомарксистички интелектуалци су у заблуди. Уколико социјализам дође, „диктатура интелектуалаца“ биће све само не бенигна – и неће се много разликовати од онога што се десило након што су совјети преузели власт. Интелектуалци ће бити међу жртвама. Тако је било, ипак, оно што се десило у Француској револуцији која је била први покушај револуције интелектуалаца. Многе од жртава гиљотине били су истакнути интелектуалци који су раније подржавали револуцију – Робеспјер међу њима.

У свом драмском комаду о „Дантоновој смрти“ позоришног писца Георга Бихнера један лик изговара чувену реплику: „Као Сатурн, револуција прождире своју децу“. Ипак, много тачније би се могло рећи да револуција једе своје духовне очеве. Исти они интелектуалци који сада заговарају културни марксизам биће први у реду за одстрел уколико њихов освајачки пројекат успе.

Закључна разматрања
Супротно од онога што је Маркс веровао, историја није предетерминисана. Марш кроз институције је далеко одмакао али још увек није реч о потпуном преузимању. Још увек има времена да се промени правац. Како би се супротставило овом покрету, потребно је уочити инхерентне слабости културног марксизма. У оној мери у којој је неомарксизам изменио класични марксизам и уклонио његове основне поставке (све већа пролетеризација, историјски детерминизам, потпуно урушавање капитализма) покрет је постао више утопијски него што је ранији социјализам икада био.

Као наследник „нове левице“, садашњи „демократски социјалисти“ заступају галиматијас противречних гледишта. Због особености овог покрета као промотера групног сукобљавања, неомарксизам није ефикасан да служи као инструмент за задобијање целовите политичке моћи што је нужно за диктатуру. Ипак то не значи да неомакрсистички покрет нема утицаја. Напротив: због својих унутрашњих противречности, идеологија културног марксизма је главни извор дубоке конфузије која је шчепала готово сваки део модерних западних друштава и која ће се појавити у још већим размерама.

Посрбио: Милош Милојевић

Тајлер Дурден: Да ли је културни марксизам нова главна америчка идеологија
Културни марксисти верују да ће једног дана они бити једини који располажу моћи и да ће им то омогућити да диктирају масама како да живе и шта да мисле. Но, неомарксистички интелектуалци су у заблу…


Source: Паланка на вези Г+ (http://feeds.feedburner.com/gppalankaonline, https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »