Јиндриховице — још једна рана на души Српског народа: Вечна кућа Срба и Руса

Тамо далеко, иза шума и гора, тамо је село моје, тамо је Србија. Погледом је српски војник, покушавао да иза жичаних ограда логара Јиндриховице пређе километре до родног краја, где су чекале мајка, сестра, супруга и чедо у колевци. Чекале, али га нису дочекале. Задњи дрхтај напаћене душе остао је иза жичаних ограда. 

фото: приватна архива

Данас, о њиховим сенима брине један човек- Србин Дејан Ранђеловић који је члану Ноћних вукова Рокију Рогошићу дао интервју који преносимо у целости:

  • Реците нам нешто о себи

Ја сам Дејан Ранђеловић, родом из Зајечара, живим у Чешкој већ 30 година и бринем о овом месту већ неких 25 година.

  • Какво је ово место

Јиндриховице …У овом месту је био највећи логор у целој Аустроугарској у Првом светском рату. Логором је прошло преко 40.000 људи и за разлику од осталих логора који су били једнонационални овај логор је био вишенационални и уједно и највећи. Сем заробљеника из Србије и Црне Горе овде су били и Италијански и Руски војници заједно.

(фото: приватна архива)
  • Како је настао логор

Логор су прво изградили Руски заробљеници које су Аустроугари доводили са источног фронта а после, када је логор већ био изграђен онда су доводили и српске и Италијанске заробљенике. Највише је било Срба и једино је међу заробљеницима из Србије и Црне Горе било цивила. Најстарији цивил који је овде умро био је православни свештеник из Србије коме је било 92 године а најмлађи који је умро био је његов унук који је био стар 8 година.Логор је трајао сво време рата, значи од 1914 до 1918 године и за разлику од логора које знамо из другог светског рата овде нису биле гасне коморе, није било ни масовног стрељања али је страдање ипак било велико.

  • Шта су радили заробљеници, чиме су се бавили?

Заробљеници су радили тешке послове и већином су умирали од исцрпљености, глади и од болести. Радили су у оближњем каменолому, градили су Хемијску фабрику у граду Соколову који је удаљен око 20 километара, тако да су сваког дана ишли пешке на градилиште и увече се исцрпљени враћали у логор. Онда су правили железничке пруге, путеве, регулисали потоке а били су јако слабо храњени.Рекао сам да су умирали и од болести а највише, због недостатка основних хигијенских потребштина, од Тифуса и Туберкулозе. Са водом и сапуном се много тога могло спречити али ….вероватно није било добре воље. Зими су умирали од хладноће. Мештани кажу да су свих ратних година овде биле незапамћене сибирске зиме тако да је често долазило до ампутација руку и ногу.

Дејан Ранђеловић (фото: приватна архива)
  • Колико је било укупно жртава у логору?

Кроз логор је прошло око 40.000 затвореника. Свакодневно је умирало и до 40 затвореника. Поред логора је била православна црквица коју су руски и српски затвореници изградили и из које је сваког дана у 1 сат кретала литија ка гробљу где су их сахрањивали у заједничким/масовним гробницама.

Нису чак успевали да праве сандуке него су имали сандуке у којима су их преносили до гробнице где су их, највише до 25 људи и сахрањивали, а сутрадан су ти сандуци кориштени за следеће жртве. Често се дешавало да људи који су данас носили сандуке са телима својих другова сутра у истим буду сами ношени.

Укупан број жртава у логору је био 3855 људи, од тога 2465 Срба и Црногораца, 1301 Италијан и 56 Руса

Вреди поменути да је од познатих личности у логор био и Живко Топаловић, предратни српски социјалиста и десна рука Светозара Марковића. Он је био заробљен у бици на Колубари, а пре тога је својим рукама сахранио Димитрија Туцовића и пао у заробљениство. Доведен је у логор у Јиндриховицама али су га одавде извукли Шпански социјалисти преко Црвеног крста.

Живко Топаловић је био познати антимонархиста у Краљевини Југославији али се за време другог светског рата придружио Равногорском покрету и после рата отишао у емиграцију и умро негде седамдесетих година.

(фото: приватна архива)
  • Како се после рата одвијала ситуација са логором?

После завршетка рата створена је Краљевина СХС и Чехословачка република и између те две државе, као и између председника Томаша Масарyка и краља Александра Карађорђевића, су постојали јако пријатељски односи. Тако да је 1926 године Карлове вари посетила краљица Марија Карађорђевић која је посетила и логор у Јиндрицховицама и тада је решено да се посмртни остаци српских зртава ексхумирају и смјесте у костурницу тако да је сада ту смештено 7100 срба и 189 руса.Треба напоменути да су српске жртве из других логора у Чешкој и Словачкој такође пренете овде.Италијани који су тамо сахрањени нису ексхумирани него и данас тамо почивају.

  • Откуд баш овде?

Објекат који је постао костурница је требао да служи као водовод за потребе села и њега су такође градили заробљеници али никада није пуштен у употребу и Председник Чехословачке Масерyк је одлучио да се то место поклони Југословенској држави, односно краљу Александру и да се ту сместе ексхумирана тела српских заробљеника. Значи да се Маузолеј и костурница налазе на територији Србије.

Ексхумација је трајала пар година и тела су у сандуцима која су нумерисана и за која се по броју знају сви подаци, име, презиме, датум рођења и датум смрти јер су Аустроугари о томе водили јако тачну евиденцију пренета овде.Ексхумација је завршена 1931 године и ово мјесто је тада и освећено.

  • Кажете да је освештано…

Да. Место је освештано под патронатом Краља Александра и Председника Чехословачке републике Масарyка а присуствовали су између осталих:Делегати Парламената Краљевине Југославије, Чехословачке, Италије,министри одбране Краљевине Југославије као и чехословачки Генерал Сирови,министар одбране Италије,Војска и Морнарица краљевине Југославије и представници руских емиграната …

Донесена је вода из 7 српских река и том водом је овај маузолеј освештен.

Освштање су вршили четири Владике од којих су двојица од њих данас православном црквом канонизовани за свеце а трећи је на путу да се канонизује.

Отац Методиј из Чешке Православне цркве освештао Меморијални парк (фото: приватна архива)
  • Ко су биле Владике које су освештали Маузолеј и Костурницу?

Освештио је Чешки владика Горажд Павлик који је за време другог светског рата скривао падобранце који су дошли из Енглеске и извршили атентат над Хајндрихом и ког су Немци, вршеци одмазду касније стрељали. Он је каконизован за свеца.

Други је био Владика српски Доситеј Нишки кога су усташе мучиле у Јасеновцу за време другог светског рата и од чијих се последица упокојио у јануару 1945. године.

Трећи је Владика руски Сергеј, представник руских емиграната, велики духовни ауторитет који је на путу да буде канонизован.

Четврти је био Подкарпатско-руски владика Дамашкин Грданички из Мукачева, града који је тада био у саставу Чехословачке.

Од тог времена и постоји Маузолеј у Јиндриховицама који је за време и после другог светског рата био затворен и запуштен и ког смо ми поново отворили почетком деведесетих година. Прву Литургију после другог светског рата смо служили 1994 године.

Ово је једно од места где су била велика страдања српског народа за време првог светског рата и по броју жртава је чак веће од Зејтилника.Нажалост о њему се јако мало зна.

У последње време је све више и више посећен, званичне делегације га посећују, екскурзије из Србије, пре пар месеци нам је био и Црквени хор из Никшића, а и веома често га посећују Ноћни вукови. А и наша обавеза је да се трудимо да не падне поново у заборав.

  • Како сте ви сазнали за ово место?

Па ја сам 1990 године дошао да живим у Ческој у граду Чодову, данас живим у Карловим варима, и веома често сам са пријатељима ишао по оближњим шумама да берем печурке и једног дана сам случајно наишао на зарасли надгробни камен. Заинтересовало ме је то да видим што пише јер сам очекивао, с обзиром да је до краја рата овде живело претежно немачко становништво, неко немачко име али мом изненађењу није било краја кад сам видио да пише на чистом српском језику: овде почива Божидар Рајковиц из Пожаревца. Е онда сам дошао у село и распитивао се код људи и онда сам ја почео да откривам ово о чему сам вам до сад причао. И од тада ја бринем о овом месту.

(фото: приватна архива)
  • Има једна интересантна прича о ћерци Франца Фердинанда …

У селу постоји један замак где је живела аристократска породица Ностиџ који су огранак Хабсбурга. Они су имали замке по целој Чешкој и Аустрији али им је седиште било овде у Јиндрицховицама.После атентата над Францом Фердинандом његова једина ћерка Софија је дошла овде и удала се за једног од тих Ностиџа и ту је живела сво вриеме рата. Сад, неки кажу да је желела да гледа како страда народ који јој је убио оца, док други кажу да нема то никакве везе него да је то био склоп околности.

Вероватно је то тачно али чињеница је, као што сам већ споменуо да су у то време биле јако ниске температуре и да су заробљеници умирали од хладноће јер нису имали дрва за огрев, да су Ностиџи били власници свих шума у околини и да су дали дрва за огрев спасили би веома много живота. Међутим, из неког разлога нису то учинили. Софија је живела у Јиндрицховицама до после другог светског рата када су их комунистичке власти протерали одавде са осталим немцима због колаборације са окупаторима.

  • Има једна прича о вуненим чарапама …

Један од српских заробљеника који је овде био и преживио логор и вратио се после у Србију је преко Црвеног крста добио два пара вунених чарапа које му је исплела и послала његова супруга. Кад их је добио то је видио један руски официр који је такође био заробљен и питао га да му прода један пар и да ће му их добро платити. Тај српски војник је рекао: па шта ће мени овде паре? Тражио је да га пребаци код њих, у руске бараке јер су Руси имали пуно бољи третман од Срба јер је Аустроугарска рацунала да ће, кад се заврши рат, због даљих односа са царском Русијом, бити лоше по њу ако се докаже да су им ратне заробљенике држали у нељудским условима. Због тога су Руси били и боље храњени и од Срба и Италијана.

Углавном овај Руски официр пристане на трговину, пребаци српског заробљеника код њих и овај је до краја рата живио као Рус што му је вероватно и спасило живот. Његов унук, господин Лазаревић је дописник Политике из Прага и он је обелоданио ту причу која се вероватно може и наћи на нету

(фото: приватна архива)

Повод за разговор са господином Ранђеловићем је био увод у догађај од 22.10.2018 године. Наиме, тога дана је отворен Меморијални парк на гробљу где су сахрањиване жртве.

Гробље је било подељено на Православно и на Католичко гробље. Тог дана је освештано а освештање су вршили и православни и католички свештеник. Церемонији су присуствовали представници Српске Амбасаде, Руски конзул, делегација Италијанске амбасаде и војске, заменик министра одбране Чешке Републике и многи други.

Наравно да су и Ноћни вукови били присутни.

Приредила Лола Ђорђевић

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »