Зоран Чворовић: Правни осврт на „Мишљење“ Повереника за заштиту равноправности у случају др Владимира…

Зоран Чворовић: Правни осврт на „Мишљење“ Повереника за заштиту равноправности у случају др Владимира Димитријевића
У колонији Србији у вези са применом Закона о забрани дискриминације успостављен управни и судски механизам који представља комбинацију османске и римокатоличке процесне традиције

Др Зоран Чворовић (Извор: Вечерње новости)

Поступајући по притужби ЛГБТ удружења „Да се зна“ против др Владимира Димитријевића, православног публицисте из Чачка, Повереник за заштиту равноправности донео је акт симптоматичног назива „Мишљење“.

Тим актом је Повереник „препоручио“ да „В. Д.“ „јавно упути извињење особама другачије сексуалне оријентације због изнетих ставова који представљају повреду достојанства групе лица на основу личног својства“ и да „се убудуће суздржи од аката и изјава које представљају дискриминацију лица на основу било ког личног својства.“ Уз то, Повереник „Мишљењем“ упозорава да „уколико В.Д. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.“ У поуци о правном леку стоји да „против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.“

Иако се из правно-технички неуредног акта Повереника не види шта је служило као правни основ за доношење „Мишљења“, очигледно је да се ради о члану 39 Закона о забрани дискриминације, који овлашћује Повереника да у поступку који се води пред њим доноси „мишљење и препоруке“. Према члану 40 став 4 истог Закона, на поступак пред Повереником се примењују одредбе Закона о општем управном поступку.

Лого удружења „Да се зна“

Пошто се сваким појединачним актом који у управном поступку доноси орган који врши јавно овлашћење одлучује о правима, обавезама или правним интересима странке (чл. 16 Закона о општем управном поступку), нетачна је тврдња Повереника да се „Мишљењем“ „не одлучује о правима и обавезама правних субјеката“. На основу те лажне тврдње др Владимиру Димитријевићу је ускраћено Уставом ујемчено право на жалбу (чл. 36 став 2 Устава РС). Да се појединачним правним актом Повереника одлучује о правима и обавезама др Владимира Димитријевића, јасно показују правне последице наведеног акта.

Др Владимиру Димитријевићу се налаже, у еуфемистичкој форми „препоруке“, да се јавно одрекне својих моралних и верских ставова о пропаганди хомосексуализма и идеологији политичког хомосексуализма, да у будуће јавно не заступа такве ставове, те да због објављених текстова упути јавно извињење. Дакле, садржај „препоруке“ кристално јасно показује да је Повереник својим „Мишљењем“, као појединачним правним актом, одлучивао о праву др Владимира Димитријевића да писаном речју јавно изражава своје верско убеђење. „Мишљењем“ је Повереник др Владимира Димитријевићу ограничио обим права на слободно изражавање верског убеђења и то како у прошлости, тако и у будућности. Уколико др Владимира Димитријевић не поступи према налогу из „Мишљења“, онда је Повереник према Закону о забрани дискриминације овлашћен да донесе меру јавне опомене. Пошто се сврха опомене састоји у томе да се оглашени грађанин жигоше пред јавношћу као дискриминатор, онда је јасно да неизвршавање налога из „Мишљење“ може да произведе правне последице по лични и професионални углед грађанина Димитријевића, посебно ако се има у виду његово занимање просветног радника и његов углед јавног делатника.

Иако, садржај „Мишљења“ тангира најелементарнија људска права – слободу вероисповести, слободу мисли, слободу говора и право на лични и професионални углед, част и достојанство, др Владимиру Димитријевићу је ускраћено право на жалбу у управном поступку. Позивање на то да се „Мишљењем“, тобоже, не одлучује о правима и обавезама правних субјеката, Повереник грађанина „В. Д.“ лишава и права на „било које друго правно средство.“ Пошто је „Мишљење“ коначни управни акт на који не може да се уложи жалба, Повереник има намеру да „В. Д.“ одузме право на вођење управног спора пред Управним судом (чл. 3 Закона о управном спору). Једном речју, у поступку пред Повереником грађанин оцинкарен од ЛГТБ ухода и потказивача је остављен не само без права на жалбу у управном поступку, већ и без права на тужбу у управном спору, односно без судске контроле законитости појединачног правног акта органа управе.

Овим се не завршава ланац процесно-правне обесправљености грађанина који је оптужен пред Повереником за заштиту равноправности. На крају тог својеврсног врзиног кола, Повереник, који је у управном поступку одлучивао о ограничењу најелементарнијих људских права и слобода др Владимира Димитријевића, може да се јави у улози тужиоца против истог др Владимира Димитријевића у судском поступку покренутом по овлашћењу ЛГТБ ухода и потказивача (чл. 46 ст. 1 Закона о забрани дискриминације). У таквом судском поступку процесни положај туженог Димитријевића био би неповољнији у односу на Повереника као тужиоца, јер би суд квалификацију из „Мишљења“ Повереника да је Димитријевић извршио дискриминаторски акт из члана 12 Закона о забрани дискриминације сасвим извесно узео као доказ „на први поглед“ којим је извршење дискриминације учињено вероватним, што би аутоматски довело до пребацивања терета доказивања на туженог (чл. 45 ст. 2 Закона о забрани дискриминације).

Др Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

Тако је у колонији Србији у вези са применом Закона о забрани дискриминације успостављен управни и судски процесни механизам који представља комбинацију османске и римокатоличке процесне традиције. Кадија, у лику Повереника из управног, а заправо по последицама једног квазисудског поступка у коме је странка лишена права на жалбу, постаје тужилац у судском поступку. У судском поступку грађанин тужен због деликта мишљења има исти статус какав је имао јеретик оптужен пред римокатоличком Инквизицијом, он се од почетка суђења сматра дифамним (нечасним). Иако се у праву доказују само позитивне чињенице, у судском поступку који се води по тужби Повереника или ЛГТБ потказивача тужени мора да доказује негативну чињеницу да није извршио акт дискриминација и то само зато што суд наводе из Поверениковог „Мишљења“ узима као prima facie доказе којима је учињено вероватним да је тужени извршио акт дискриминације. Такав османско-римокатолички процесни механизам, у коме нису гарантована основна процесна права – достепеност управног поступка (чл. 36 ст. 2 Устава РС), право на правично суђење (чл. 32 ст. 1 Устава РС), једнаку правну заштиту (чл. 36 ст. 1 Устава РС) и право на контролу законитости појединачних аката органа управе (чл. 198 ст. 2 Устава РС), обезбеђује институционалне услове за ефикасан прогон и асимилацију православне српске већине од стране различитих екстремних мањинских група у служби западних метропола.

Једном речју, одредбе Закона о забрани дискриминацији које уређују управни и судски поступак супротне су Уставу Републике Србије и то оним његовим одредбама којима се гарантују поједина основна људска права и слободе. Ради се о оним одредбама Устава које је суд и сваки други орган дужан непосредно да примењује (члан 18 Устава РС) на сваки конкретни случај, што у предмету др Владимира Димитријевића „независни“ Повереник за заштиту равноправности није учинио. Овим се још једном показује да су неуставни Закон о забрани дискриминације и Повереник за заштиту равноправности, заправо, главни инструменти за рушење владавине права у Србији.

Да се Повереник за заштиту равноправности сматра ослобођеним од обавезе примене Устава Републике Србије, показује не само игнорисање уставних процесних права др Владимира Димитријевића, већ и начин на који је у овом конкретном случај Повереник применио материјално право.

На чињенице које су од стране ЛГТБ ухода и потказивача наведене као доказ да је др Владимир Димитријевић извршио акт дискриминације, Повереник је морао, најпре, да примени одредбу члана 21 Устава РС о забрани дискриминације, пошто она дефинише појам дискриминације у уставно-правном поретку Републике Србије, а припада групи уставних одредби које су судови и други органи дужни непосредно да примењују. Устав Републике Србије дискриминацију дефинише као правну неједнакост, тиме што прокламује да су „пред Уставом и законом сви грађани једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације“ (чл. 21).

Бранкица Јанковић (Извор: N1)

Уколико се чињенице које су наведене као доказ да је др Владимир Димитријевић извршио акт дискриминације подведу под уставни појам дискриминације као правне неједнакости, јасно произилази др Димитријевић није могао да изврши дискриминацију. Објављивањем својих вредносних судова грађанин Димитријевић није могао другом грађанину да по основу сексуалне оријентације или породичног статуса ускрати једно од Уставом загарантованих личних и политичких права или да га због наведених личних својстава доведе у неједнак положај према другима када остварује такво право, што је према чл. 21 Устава РС неопходно да би постојала дискриминација. Јер, грађанин Димитријевић не врши јавно овлашћење, па самим тим није ни могао да дође у ситуацију да изврши дискриминацију. Уз то у јавно изнетим вредносним ставовима др Димитријевића нема ни једног противправног елемента, који би чинио биће неког кривичног дела које може да се изврши на вербални начин. Нити је позивао на насиље, нити је пропагирао ускраћивање било ког права припадницима ЛГБТ заједнице, осим оног које им већ не припада по Устава РС – право на закључење брака (чл. 62 ст. 2).

Уместо да се држи Уставом одређеног појма дискриминације као правне неједнакости, Повереник се позива на акте који из угла члана 16 Устава РС не могу да буду извор права у Републици Србији. Реч је, примера ради, о Резолуцији о правима човека, сексуалној оријентацији и џендер-идентитету Савета УН о правима човека 17/19 од 2011. године, која је у „Мишљењу“ Повереника погрешно наведена као „декларација“ Генералне скупштине УН од 2008. године, усвојена на Савету о правима човека (а не на Генералној скупштини УН) тесном већином гласова (23 је гласало „за“, 3 „уздржано“, 19 „против“, међу којима нпр. Русија). Потом се у „Мишљењу“ наводе Принципи из Џогџакарте које је израдила група од 29 тзв. експерата из 25 држава и некаква изјава Високог комесара за људска права УН, извесне Неви Пилај.

Покушај да се правни основ за ограничавање Уставом загарантованих права једног грађанина Србије пронађе у међународним документима, који нису ратификовани у Народној скупштини РС и у усменим изјавама функционера УН, разлог је не само за смену Повереника, већ и за покретање поступка одузимања дипломе правног факултета ове „експерткиње“, како стоји у њеној службеној биографији.

Да је „есперткиња“ Бранкица Јанковић своје „Мишљење“ позајмила из људскоправашког идеолошког табора показује не само цитирани идеолошки памфлет Зорице Мршчевић, који се нашао међу малобројним изворима права, већ, пре свега, селективно навођење пресуда Европског суда за људска права и арбитрарно тумачење одредаба Устава РС, коме су идеолошки другосрбијански комесари подједнако склони као и њихови претходници из Брозовог Агитпропа.

Мишљења Поверенице на сајту http://ravnopravnost.gov.rs

Тако се у „Мишљењу“ Повереника, примера ради, наводи пресуда против једне ирске посластичарнице која је одбила да услужи хомосексуалце према њиховој жељи, која је непримењива на случај др Димитријевића, јер он није био у прилици да ускрати ЛГТБ популацији било коју услугу коју могу да добију и други грађани Србије. Православни публициста др Владимир Димитријевић не пече колаче нити филује торте. Насупрот томе, Повереник је морао да наведене оне пресуде Европског суда за људска права које потврђују да међу државама чланицама Савета Европе не постоји јединствени појам моралности, па се појединим државама оставља да одреде садржај и мере којима се штити јавни морал (Handyside v. the United Kingdom од 07.12.1976; Müller et autres c. Suisse од 24.05.1988). Осим тога, Повереник је морао да цитира оне пресуде Европског суда за људска права које потврђују да међу чланицама Савета Европе не постоји јединствени европски стандард о томе шта може да повреди религиозна осећања других, па су поједине државе сходно својим верским приликама и културолошким традицијама овлашћене да самостално одреде мере заштите религиозних осећања које се потребне ради очувања јавног реда и мира (Wingrove v. the United Kingdom од 25.11.1996; Otto-Preminger-Institut v. Austria од 1994).

Тек из угла овакве праксе Европског суда за људска права постало би јасно да изузетна мера ограничења слободе мисли, вероисповести и изражавања ради очувања „морала демократског друштва“, предвиђена члановима 43 и 46 Устава РС, не би могла да буде примењена против православног публицисте др Владимира Димитријевића, који у својим текстовима изражава традиционалне верске и моралне ставове огромне већине грађана Србије православне, исламске, римокатоличке и јеврејске вероисповести. Управо супротно, драстичној мањини која пропагира идеологију политичког хомосексуализма морало би да буде ограничено право на слободу окупљања из члана 54 Устава РС, јер се на тзв. прајдовима простачким, порнографским и богохулним понашањем учесника брутално вређа јавни демократски (=већински) морал и религиозна осећања огромне већине грађана, чиме се на најдиректнији начин угрожава јавни ред и мир.

Међутим, Повереник за заштиту (не)равноправности постоји само зато да би у интересу мањине обесправљивао већину грађана Србије, па стога данас, свакако не случајно, прогоне најактивнијег од нас у заштити хришћанских моралних вредности – др Владимира Димитријевића, а већ сутра сваког неућуталог православног Србина. Све док је тако, установу Повереника за заштиту (не)равноправности не треба третирати као део правног поретка Републике Србије, већ као део привремене колонијалне управе са којом се правно не општи, док се према запосленима у овој и сличним „независним“ органима и телима треба опходити као према слугама метрополе. Јер, право и правду у слободној српској држави можемо поново да васпоставимо само ако успемо да сачувамо и предамо потомству сећање на то ко је, речју кнеза Јанка, „издао пријед и послијед, обрљао образ пред свијетом, похулио вјеру прађедовску, заробио себе у туђина.“

Доц. др Зоран Чворовић, професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу

Зоран Чворовић: Правни осврт на „Мишљење“ Повереника за заштиту равноправности у случају др Владимира Димитријевића
У колонији Србији у вези са применом Закона о забрани дискриминације успостављен управни и судски механизам који представља комбинацију османске и римокатоличке процесне традиције…


Source: Паланка на вези Г+ (http://feeds.feedburner.com/gppalankaonline, https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »