ХОЛИВУД И ПРОПАГАНДА: Руски десант на «Ратове звезда»

Након америчких председничких избора 2016. постало је уобичајено да се готово свака криза и неуспех америчке политике, и спољашње и унутрашње, припише некаквом мрачном и закулисном руском обавештајном утицају

У сенци скандала који тренутно потреса Америку око избора Брета Каваноа за судију Врховног суда, помало неопажено прошла је вест да постоје озбиљне индиције да су руски интернет тролови и ботови деловали у оркестираној негативној кампањи како би нанели штету рејтингу и финансијском успеху филма Последњи џедај, који је део мегапопуларног серијала Ратова звезда.

Након председничких избора 2016. на којима је Доналд Трамп, наводно уз значајну руску логистичку помоћ, победио Хилари Клинтон, постало је уобичајено да се готово свака криза и неуспех америчке политике, и спољашње и унутрашње, припише некаквом мрачном и закулисном руском обавештајном утицају. Висок степен антируске хистерије на Западу помешане с конспиролошком паранојом која је иначе карактеристична за постмиленијумско информатичко друштво, довео је до тога да се Руси по навици окривљују за све и свашта, од брегзита преко хакерских сајбернапада на америчке државне и међународне институције до наводног намештања резултата спортских утакмица попут финала америчког фудбала, фамозног Супербоула. Постало је већ део шаљивих интернет мимова и вицева да ако нешто не можеш да објасниш или оправдаш, довољно је да окривиш Русе и да се извучеш. Ипак, последња у низу западних оптужби на руски рачун нарочито је занимљива и индикативна, јер замишљено поље деловања руског „малигног утицаја“ премешта са сфере политике, бизниса и безбедности на индустрију забаве и популарну културу.

Ове оптужбе први је недавно изнео Мортен Беј, предавач у школи за комуникацију и журнализам Универзитета Јужна Калифорнија из Аненберга и истраживач при Центру за дигиталну будућност, у студији „Наоружавање хејтера: Последњи Џедај и стратешка политизација популарне културе кроз манипулацију друштвеним мрежама“. У свом раду Беј анализира негативне твитове, критике и увредљиве поруке које је добијао режисер филма Ријан Џонсон, откривајући бројна понављања и подударања у коришћеним фразама и у речнику, као и да већина напада филм са десничарских и расистичко-шовинистичких позиција, замерајући ауторима и Дизни корпорацији као продуценту на подилажењу политичкој коректности и идентитетској политици насилне афирмације мањинских група. По Бејовој процени, више од пола тих налога на представљају стварне особе са именом и презименом, већ су у питању тролови, лажни налози и компјутерски генерисани и аутоматизовани ботови, док је већина ај-пи бројева са којих су стизале критике регистрована у Русији. С тим у вези, Беј закључује да постоје озбиљни докази о намерном и организованом покушају политичког утицаја који се маскира као мишљење огорчених обожавалаца ове франшизе. Политички дискурс на друштвеним мрежама, према Беју, углавном је поларизован, токсичан и препун лажних вести и дезинформација, што га чини идеалним за манипулације и политичке злоупотребе. Он такође сматра да је зацртани, стратешки циљ ове руске операције био да се посеје семе раздора међу фанове овог серијала, као и да се конфликт што више медијски експонира, чиме би се додатно исполитизовало и поларизовало стање у већ дубоко подељеном америчком друштву.

ХЛАДНОРАТОВСКИ ФЕР-ПЛЕЈ
Беј и амерички либерални медији који су одушевљено преузели његову танко поткрепљену теорију, међутим, ниједног тренутка не помишљају да би оваква руска акција, ако је стварно постојала, могла бити посматрана као савршено легитимна и у границама хладноратовског фер-плеја. Није уопште потребно елаборирати како су Сједињене Државе користиле своју масовну и популарну културу као стратешко оружје у стицању и одржавању глобалне хегемоније путем тзв. меке моћи. Тај аспект америчког деловања нарочито је био интензивно усмерен према комунистичкој Источној Европи, некадашњем Совјетском Савезу и касније Русији који су плански били засипани производима и садржајима америчке популарне културе од музике преко стрипова до филмова који су сви афирмисали амерички начин живота. Познати амерички писац Гор Видал својевремено је иронично приметио како је „рокенрол, а не капитализам победио комунизам“, док је луцидни професор и теоретичар медија Нил Постман писао о томе како је Америка освајала свет тако што је, уместо тенкова, авиона и ратних бродова, слала своје плоче, видео-касете, телевизијске програме, стрипове и брзу храну. Почетком деведесетих процурела је тзв. Далс доктрина (названа по Алену Далсу, директору ЦИА), апокрифни документ по коме су САД још од шездесетих почеле плански да уништавају СССР тако што су корумпирале руску омладину поткултурним западњачким смећем. У том арсеналу „меканог“ наоружања, Ратови звезда одувек су представљали нешто попут нуклеарне бомбе, оружје од кога нема одбране. Чак и најтврђи противници америчког империјализма тешко могу да савладају налет слатке и магичне носталгије када се присете детињства које су у великој мери обележили филмови о свемирским авантурама „некада давно у далекој галаксији“. Четрдесет и једну годину од премијере првог дела Нове наде, а након још седам наставака, безбројних компјутерских игрица, играчака, књига, стрипова и цртаних филмова који су смештени у универзум далеке галаксије, Ратови звезда су један од од најдуговечнијих, највољенијих и најлукративнијих холивудских серијала који изазива огромну пажњу и обожавање широм планете.

У контексту обновљеног хладног рата, када обе стране настоје да неутралишу пропагандне напоре супротног табора, сасвим је логично и природно да Руси могу имати користи, како на практичном, тако и на симболичком нивоу, од пропасти филмске франшизе која оличава глобалну америчку моћ, нарочито пошто је у међувремену серијал прешао у Дизнијево власништво. Овај амерички гигант у глобалној индустрији забаве, који поред Ратова звезда поседује права на практично све највредније производе маште америчке поп културе попут Марвелових стрипова и Пиксар студија за анимацију, у прилично је компликованим односима с руским властима, након што је одустао од планираног грађења руског Дизниленда због санкција америчке администрације. Исто тако, треба рећи да франшиза Ратова звезда у Русији изазива прилично амбивалентне асоцијације. Иако су наизглед замишљени као безазлена ескапистичка забава превасходно намењена деци и тинејџерима, Ратови звезда су одувек били врло отворени и пријемчиви за различита идеолошка и (гео)политичка читања између редова. Џорџ Лукас, творац читаве научнофантастичне саге, у више наврата је открио да је прича о „далекој галаксији“ заправо алегорија за рат у Вијетнаму, где улогу моћне, сурове и технолошки супериорне Империје имају Сједињене Државе, док храбре, примитивне и сиромашне побуњенике који се боре за слободу представљају војници Вијетконга. Сличне асоцијације вероватно су биле на уму и нашим властима када су за време НАТО агресије у ноћним терминима пуштале ову свемирску оперу као вид охрабрења српског становништва које је било на удару вишеструко надмоћнијег непријатеља.

Међутим, током осамдесетих, амерички председник Реган и његова администрација учинили су велики напор како би популарност Ратова звезда окренули у своју корист. Тако је Реган више пута Совјетски Савез називао „злом империјом“ поредећи га с негативцима из Лукасових филмова, а свој помпезно најављени програм заштите од совјетских нуклеарних ракета помоћу софистицираног свемирског штита крстио је управо „Ратови звезда“. Агресивна трка у наоружању завршила се падом Берлинског зида и распадом СССР-а, али свеопшти западни тријумфализам није спречио америчке медије да у свакој прилици пореде руске војнике у Чеченији са роботизованим и крвожедним стормтруперима Империје. Успон Русије у новом веку и долазак на власт Владимира Путина појачао је осећање угрожености до тада једине светске суперсиле, што је довело до интензивирања хладноратовске, русофобичне реторике. Упоредо с тим ишла су и очекивана поређења главног негативца Дарта Вејдера и председника Путина, за кога се тврдило да, као и Вејдер, представља „мрачну страну силе и да влада гвозденом песницом“. Код многих Руса то је створило аверзију и отпор према читавој митологији Ратова звезда, неки су и бојкотовали пројекције филмова, док су други проналазили креативније начине да изразе свој бунт. Ту се враћамо на горепоменуту Далс доктрину, која је настојала да путем корупције омладине, контроле медија и афирмацијом западних вредности разори здраво ткиво и традицију руског друштва.

КОБА И ВЕЈДЕР ОД САВЕЗНИКА ДО НЕПРИЈАТЕЉА
Иако су неки национално освешћени Руси пропагирали потпуно затварање и игнорисање декадентне западне културе, има и оних који су сматрали да западне симболе и стереотипе треба прихватити и инкорпорирати у руско искуство и руске наративе, наравно уз ироничну дистанцу која од њих прави спрдњу и тиме им одузима моћ и ефектност. У том смислу, треба обратити пажњу на урнебесну књигу Виктора Дупчека „Црвени падаван“ у којој Дарт Вејдер и његови империјални компањони удружују снаге са Стаљином и доносе Совјетима надмоћну победу у Другом светском рату. Наравно, касније долази до обрачуна за превласт између друга Кобе и Вејдера у коме Стаљин, уз помоћ Лаврентија Берије, тријумфује у обрачуну светлосних сабљи, након чега славодобитно проглашава да је „читава галаксија руска“.

Иако не можемо бити сигурни да ли је прича о специјалном рату ФСБ-а против Ратова звезда барем делимично веродостојна (што би жарко желео потписник ових редова) или је, што је ипак реалније, у питању потпуна измишљотина и спин америчких политичких елита и Дизнијевих руководилаца који желе да оправдају све лошије резултате филмова из франшизе, свакако имамо разлога да закључимо да се појава ове информација може протумачити као несумњиво добра вест за руску страну. У првом случају, она сугерише да су руски обавештајци до те мере овладали модерним техникама масовног психолошког деловања да могу путем интернет кампање да нанесу озбиљну штету једној америчкој институцији као што су Ратови звезда и да изазову дубоке поделе и хаос у најширој могућој популацији. С друге стране, ако је у питању само измишљотина и плод антируске параноје, онда је јасно да су Руси до те мере ушли у главу и у подсвест западне јавности да их они виде и тамо где их нема, да се осећају озбиљно угрожени и да их се неизмерно плаше, што такође представља слабост која се може искористити. Као што припадници ИСИЛ-а и других фундаменталистичких терористичких организација преузимају кривицу и за дела која нису починили како би изазвали што већи страх и панику, тако и руски обавештајци немају превише разлога да нарочито жустро демантују да су њихови прсти уплетени у суноврат Ратова звезда. Окрени-обрни, што би рекли џедаји, сила је очигледно јака у њима.

 

(Извор: Печат/Марко Танасковић)

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »