Поносио се српским коренима, живот дао за Русију: Генерал Михаило Милорадовић међу 300 најзнаменитијих војсковођа

Његово име је међу три стотине најзнаменитијих руских војсковођа у време велике, царске Русије. Он је на почасном месту у војној галерији најзнаменитијег и најбогатијег светског музеја Ермитаж, у данашњем Санкт Петербургу. Јунак којег су одликовали Суворов и Кутузов.

Он је Михаило Милорадовић, пореклом Србин из Херцеговине, генерал који је командовао руском војском у турско-руском рату и борбама против Наполеона, у педесет победоносних битака.

Био је дечак, по свему изузетан. Најбољи у школи. Ненадмашан у војним вештинама које су га издвајале из генерације. То су и биле препоруке да га царска Русија регрутује у најпрестижнију школу кадета, у Петрограду, престоници његовог времена, пишу Вечерње Нпвости.

Успешно је завршио школовање, а одавде, где данас слушамо сећање које траје и негује се више од два века, о генералу и првом човеку некадашњег Петрограда.

Војсковођа Михаило Милорадовић (12. октобра 1771 — 26. децембар 1825), је описао себе, своје порекло и отаџбину предака, силом гоњених из поробљене српске Херцеговине који су уточиште и прибежиште нашли у православној Русији, пре више од два века. У историји ове породице налазимо да их је пут у Русију одвео, јер нису желели да «своју веру продају за вечеру».

Ова, 2018. година је двестота годишњица када је Михаило Милорадовић, по заслузи, постао губернатор Петрограда, древне руске, царске престонице. И то нас је довело у Ермитаж, на обали Неве, у коме су уписани трагови српског трајања, о којима сведочи не само овај портрет Михаила Милорадовића у војној галерији Ермитажа.

Дан у коме смо сведоци ове, узвишене приче и нашег поноса, био је препун посетилаца санктпетербуршког музеја. Све је врило, као у мравињаку. Музеј је био препун посетилаца и једва смо се пробили до војне галерије, тек једном делу зимског дворца руских царева.

До војне галерије, у којој је на почасном месту наш, Михаило Милорадовић, воде нас Иван Фјодорович Прима и кустос Елизабета Павловна. И војна галерија из 1812. је на почасном месту, уз свечану салу у којој су руски цареви примали најважније госте.

Ево нас пред портретом Михаила Милорадовића, потомка српских Херцеговаца, неимара манастира Житомислић (1568), који и данас одолева вековном трајању српског народа, надомак Мостара, и сведочи о коренима, али и страдањима вашег народа — говори нам Иван Фјодорович Прима, професор српског језика на универзитету Санкт Петербурга.

Овај портрет који је урадио Џорџ Дон, према свему што прати биографију Милорадовића, а то је у документима и сачувано, био је леп, храбар, частан и достојанствен као што је, кроз векове, била и његова Србија.

Непоновљив је сусрет са војном двораном музеја Ермитаж, на обали Неве. Преплићу се судбине, прикази борбе из руско-турских ратова… И, из победоносне епопеје против Наполеона.

Уз портрет Михаила Милорадовића, међу више од три стотине портрета су Суворов, Кутузов… Галерија јунака у хеленској одбрани непокорене Русије. Пред овом сликом, готово да застаје дах.

Михаило Милорадовић уписан је у победничку историју царске Русије. И ви, Срби, а посебно ми, Руси, пред овим портретом треба да застанемо, јер је ово место почасти и поноса — говори нам Елизабета Павловна, кустос војне галерије Ермитажа.

Овде се уче лекције о узвишености, патриотизму, одбрани вере… Колико смо ми, Руси, поносни, толико треба да буду поносни и Срби, из чијих је корена изникао овакав један јунак.

Враћамо се у биографију Михаила Милорадовића, славног војсковође Кутузовљевог «крилатог генерала», и губернатора Петербурга, у време царске Русије.

У ову, његову биографију, уписано је да је био, не само славни војсковођа, већ да је, током најтежих битака за Русију, показао и да је човек. Човек, у правом смислу те речи. Борећи се за Русију, борио се и за сваког војника.

По људскости је и уписан, као нико пре ни после њега. Мудрошћу херцеговачког Србина, коју је наследио од предака, Богдана и Стефана, који су почетком седамдесетих нашли уточиште у Петербургу, водио се до краја живота.

Руски војници су га волели и следили, забележили су руски биографи.

Велика жалост је била у народу тадашње Русије, када су га у устанку противника цара Николаја И, управо руски војници убили. Пуцали су му у леђа.

Пре него што је издахнуо, молио је да му кажу ко су убице — слушамо причу у Ермитажу, испред портрета лепог генерала Милорадовића. — Одговорили су му посилни: «У вас нису пуцали руски војници», пуцали су издајници. Он је узвратио: «Сада мирно могу да умрем».

ПРЕЦИ ВЕРНИЦИ И РАТНИЦИ

Племићка породица Милорадовић, из околине Мостара, у Русији је потражила уточиште, бежећи од турске власти, почетком 18. века. У тадашњи, царски Петербург, први су стигли Богдан и Стефан, рудари, копачи сребрне руде. Породица се касније увећавала и за време Петра И Великог, тек се пронело њихово име у великој, царској Русији, која ће прославити његове српске корене.

Михаило Милорадовић, знаменити руски војсковођа и први човек петроградске губерније, сахрањен је у манастиру Александра Невског, у Санкт Петербургу. У крипти, испред олтара, почивају његове мошти.

МОСТАРСКИ СРБИ

Током претходних деценија, међу екскурзијама са бивших југословенских простора, које походе Санкт Петербург, најмање је мостарских Срба.

Да знају који њихов предак почива у једном од најзнаменитијих манастира, а можда им још то нико није ни рекао, долазили би да се поклоне моштима Милорадовића.

Нешто науче у овом, најзнаменитијем музеју на свету, у коме Руси чувају успомену на њиховог претка.

аутор: Милена Марковић

(http://www.novosti.rs)

 

 

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »