Избеглица из Авганистана: Хрватима смо викали «Србија,Србија!»

Отворена врата уметничких атељеа. Шоази ле Роа, јужно париско предграђе. На зидовима, фотографије. Кадрови познати, забележени с љубављу. Док у позадини ниче Београд 21. века, испред, под голим небом престонице, у казану, крчка се насушна порција избегличка. Авганистанац Абдул Сабур је све видео и забележио. И, запамтио. Да се сећају генерације.

Лепа вам је земља. Добар сте народ. А људи чине земљу — каже Сабур док разговарамо окружени његовим фотографијама.

Судбина овог младића, која треба да се смести у обичан новински текст, достојна је три романа.

Имам 26 година, али изгледам старије, после свега што сам преживео — отвара нам душу.

Рођен је у провинцији Нангархар, у селу Рудад. Све време, живот се горко игра с њим. А породица је нешто на шта мисли непрестано:

 Имам петоро браће и четири сестре. У Авганистану је то нормално. Мислим да је један брат тренутно у Ирану, други је депортован у Авганистан и управо покушава да поново пође на пут. Остали су код куће. Много ми недостају.

Збринут је, али је и даље, каже, у рату.

Физички сам овде, ментално сам тамо. Стално размишљам о најближима, бринем да ли је неко изгубио живот због бомби које непрестано експлодирају. Недавно су страдала деца у школи у Џелалабаду, недалеко од стана мојих родитеља, који су се преселили у овај град. Јавили су ми да је погинуо и један од мојих најбољих пријатеља, с којим сам играо крикет. Често стижу ружне вести.

Абдул Сабар је у Авганистану живео осуђен на сналажење.

Радио сам за америчку војску у провинцији Кунар, на дизалици за уклањање тенкова који су им страдали од бомби. Талибани су 2014. упали у собу коју сам изнајмљивао са пријатељем у близини полицијске станице. Мислили смо да смо ту сигурни. Срећом по мене, нисам био ту. Киднаповали су га, његова породица није платила откуп, па су га убили.

Американци су убрзо напустили провинцију, па је Абдул остао без посла. Његова кола обележили су многобројни трагови пушчаних зрна. Могао је да страда сваког часа. Одлучио је зато да, уз помоћ брата, пре три године, пође у непознато.

 Знам да је био петак, али се не сећам датума. Упамтио сам дан по томе што су моји пријатељи играли крикет. Било је лепо време, поздравили смо се и кренуо сам. Крајњи циљ ми је била Немачка, јер су тамо примали изгбеглице, али се у међувремену то променило.

Пут га је, најпре, водио кроз Пакистан.

Ходали смо више од недељу дана, трчали кад је било најопасније, а један део пута смо превалили стиснути у камионету. Иранска полиција нас је ухватила и стрпала у затвор. После месец дана, избацили су нас из земље. Кад сам се вратио, пољубио сам кућни праг. После неколико дана морао сам поново на исти пут. Полицајци у Ирану су овога пута пуцали на наше возило, неке мигранте су ухватили, али сам после две недеље, ипак, некако стигао у Турску.

Ту је остао око четири месеца. Нагурани у комби, њих тридесетак, покушавали су много пута да пређу бугарску границу.

 Путовали бисмо по неколико сати. Без прозора, једва дишући. На граници, у почетку, није било жице. Касније су је поставили. Најгора полиција коју знам је у Ирану, а после њих у Бугарској. Тукли би нас палицама. Сломили су ми руку. Само сам је умотао и наставио даље — показује подлактицу која је криво зарасла. У Бугарској смо тешко долазили до хране. Лутали смо, нисмо знали да користимо мапе. Некада би нас хватали после једног дана, некада после пет или шест. Приводили су ме петнаестак пута! Сваки пут би нас избацивали назад у Турску. Хушкали су псе на нас. Наслонили су ми пиштољ уз уво и пуцали у ваздух, тражећи организаторе пута.

У Бугарској је, такође, провео око четири месеца. Коначно је стигао до границе са Србијом.

 Мислим да смо је прешли ходајући. Нисмо знали где је. Онда смо почели да примећујемо разлику. Људи су нам давали да једемо, били су пријатни. Кад смо стигли у Београд, отишли смо до «авганистанског парка». Доносили су нам хамбургере, да прославимо долазак, јер су прошле најгоре патње.

У Београду је остао око годину дана.

 Нисмо знали где да спавамо. Отишли смо на аутобуску станицу. Нашли смо неке картоне. Људи су нам доносили ћебад и храну, водили нас кући, да неко време преспавамо код њих. Кували су нам, облачили нас. Породице су нам слале новац преко њихових адреса. То никад нећу заборавити.

Имам пуно пријатеља из тог периода. Међу њима су Софија, Борис, Миодраг, Маја… Много их је било, не бих некога да изоставим. У Београду смо живели као велика породица. Српска полиција нас никад није тукла. Био је то тежак, али леп период.

И данас је с много њих остао у контакту. Остало је и неколико речи у памћењу.

 Не знам пуно — каже на српском, док разговарамо на енглеском.

Из Београда је до мађарске границе одлазио чак двадесетак пута. На крају је морао да одустане. Кренуо је преко Хрватске. Тамо су му поломили нос!

Хрватска полиција је била ужасна према нама. Узвраћали смо им тако што бисмо у њиховом правцу викали: «Србија, Србија!». Излуђивали смо их тиме.

После га је пут водио преко Словеније и Италије, до Француске. Од куће до Париза је путовао пуне две године! У главном граду француске живи последњих годину дана. Ту је добио социјалну помоћ и боравак који се обнавља сваке године.

Посветио се својој великој љубaви, фотографији, и у Паризу је већ излагао на неколико места

Фотографијом сам се се бавио и у Авганистану, али нарочито сам се извештио у Србији. Било је често фотографа око нас и понекад сам им помагао. Тако бих нешто и зарадио. Сликао сам телефоном. Када бисмо дошли до мало новца, прво што бисмо куповали били би мобилни телефони, ако би нам их успут узимали. Ставио сам неколико фотографија на фејсбук. После сам све то изложио у Паризу. Хтео сам да на неки начин обележим то време и сећање на своје београдске пријатеље и период проведен у овом граду — истиче за «Новости».

НАПРАВИО САМ ВЕЛИКУ ГРЕШКУ

На сликама, сцене тешког избегличког живота и нада која се издиже изнад свега. Да ли је направио грешку што је кренуо на пут?

 Велику! Мој живот је у Авганистану, а не овде. Превише сам пропатио, моја породица такође. Тугујем већ годинама и питам се зашто се то догађа баш мени? Волео бих да могу да живим од својих фотографија и да се вратим у мој Авганистан. Ваљда ће то једног дана бити могуће.

ДОЛАРЕ КРИО У ЦИПЕЛИ

Избеглички живот је пут патње, цинизма и апсурда.

 У Турској сам остао са само 150 долара. Крио сам их у ципели. Одвели су нас у неко склониште да спавамо. Ципеле смо морали да оставимо пред вратима. Ујутро, пара није било. Био сам очајан! Дали су ми неке друге, да не ходам бос. Жуљале су ме, па сам померио уложак. Имао сам шта да видим. Унутра је било 450 долара! Неко је, нажалост, остао без тих пара — преноси Сабур део чуда која су га пратила на путу.

Аутор: Горан ЧВОРОВИЋ

http://www.novosti.rs

 

Source: Информативна агенција NewsFront (https://srb.news-front.info)

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »