Морнарица Југославије чекала знак за паклени напад на НАТО флоту, али је одустала у последњи час због једног детаља!

Foto: Pixabay/Ilustracija

Иако је то била најмоћнија јединица ратне морнарице тадашње Југославије, пред њима је било шездесетак бродова НАТО-а, три подморнице и око 280 авиона и још шездесетак борбених хеликоптера на тим бродовима.

Прошло је неких 19 година откако је избегнута највећа битка на Јадранском мору у новијој историји. Према писању црногорских Вијести, тада најмоћнија јединица југословенске ратне морнарице — 18. флотила ракетних бродова — планирала је да исплови и нападне НАТО снаге које су 24. марта 1999. године започеле напад на СР Југославију, тада федерацију сведену на Србију и Црну Гору.

Новинари Вијести добили су документ под називом «Заповест за одбрану бр. 2» од заповедника 18. флотиле, вицеадмирала Јована Грбавца.
Грбавац је у то време био на челу јединице у којој је заповедао најмоћнијим југославенским пловилима. Реч је о двема ракетним фрегатама типа Котор, ракетну фрегату типа Кони, четири ракетне топовњаче типа 401 и два стара ракетна чамца класе «Оса».

Иако је то била најмоћнија јединица ратне морнарице тадашње Југославије, пред њима је било шездесетак бродова НАТО-а, три подморнице и око 280 авиона и још шездесетак борбених хеликоптера на тим бродовима.

План, садржан у раније споменутој наредби био је лудачки храбар. Два ракетна чамца су требала да исплове из Боке и недалеко од обале укључе аутопилоте и да се запуте према НАТО-вој флоти. Посада би се након укључивања аутопилота пребацила на пратеће глисере и тако избегла сигурну смрт.

«Ракетни чамци би у танковима имали горива за око сат времена вожње, а у пуној брзини наликовали би противнику као да спроводе маневар ракетног напада. Стога би се пажња противника усмерила на те старе и за нас мање битне бродове, а за то време би наше праве снаге с којима смо желели да извршимо ракетни удар по НАТО пловилима, завршиле развој и поставиле се у позицију за напад», испричао је Грбавац ВИјестима.

До напада на крају није дошло јер Грбавчеви надређени на крају нису одобрили такав план.

Чак и да је диверзија потпуно успела, југословенски бродови тешко би дошли у одговарајућу позицију за напад.

«Морали бисмо пловити пуном брзином најмање сат времена до напада. Велика вероватноћа откривања и уништења наше подморнице пре изласка на позиције плотуна и мала техничка поузданост подморнице, основа су одлуке да не пошаљемо П-831 на задатак», казао је Грбавац.

Еспресо

Source: Информативна агенција NewsFront

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »